Professional Stock Invest

Više od 10. godina vama na usluzi.

Šta je IPO?

Inicijalna javna ponuda (initial public offering – IPO), kao i što sam naziv govori, predstavlja prvo pojavljavanje akcija neke kompanije na primarnom tržištu kapitala. Inicijalnom javnom ponudom smatra se transakcija putem koje preduzeće iz nekog od zatvorenih oblika prelaze u javna otvorena akcionarska društva. Postupkom IPO-a vrši se korporatizacija kapitala preduzeća, čime se on izražava kroz broj i vrednost akcija. Dakle, reč je o prvoj javnoj emisiji i javnoj ponudi akcija neke kompanije. Kroz postupak IPO–a akcije se nude najširoj investicionoj javnosti, odnosno zainteresovanim investitorima koji bi novčanim sredstvima kupovali akcije, a kompanija na taj način pribavlja neophodan kapital, svež novac, za sopstveni razvoj poslovanja
Inicijalna javna ponuda, odnosno primarna emisija akcija predstavlja prilično složen i zahtevan proces. Stoga se emitenti najčešće oslanjaju na usluge investicione banke koja obavlja celokupan posao, od ideje do realizacije primarne emisije akcija. Investiciona banka nastupa u ulozi pokrovitelja emisije. Znači, potpisuje emisiju i obavezuje se na otkup akcija od izdavaoca po dogovorenoj ceni, ili se pak, obavezuje da će otkupiti sve akcije neprodate investitorima na tržištu. Druga alternativa je, izbor agenta emisije čiji zadatak jeste što bolja promocija atraktivnosti ulaganja u akcije kompanije. Ukoliko investiciona banka, potpisnik emisije, ne želi ili ne može da preuzme ceo rizik emitovanja i prodaje akcija, odlučuje se da redukuje rizik formiranjem takozvanog Sindikata potpisnika, koji predstavlja grupu investicionih bankara koji učestvuju u prodaji emisije.
Osnovni zadatak investicione banke, odnosno pokrovitelja emisije u postupku IPO, jeste da odredi vrstu akcija koje će biti emitovane (obične ili preferencijalne), cenu po kojoj će se investicionoj javnosti ponuditi akcije i vreme izlaska na tržište. U procesu određivanja cene akcija, koje su predmet javne ponude, potpisnik emisije mora obratiti pažnju na nekoliko ključnih parametara, kao npr. finansijsko stanje kompanije, profitabilnost, stopu rasta, stepen poverenja investitora isl. Dakle, da bi kompanija mogla uspešno da sprovede javnu ponudu, neophodno je da ima stabilnu tržišnu i finansijsku poziciju, prepoznatljiv brend, realne mogućnosti razvoja, određen nivo profitabilnosti, odgovarajuću kadrovsku strukturu, zatim, profesionalne, partnerske i kooperativne odnose sa okruženjem, međunarodno sertifikovane procese i proizvode, i da ima uspostavljen efikasan mehanizam poslovnog i finansijskog izveštavanja i interne kontrole.

Karakteristike i prednosti IPO

IPO je prvi korak u transformaciji privatne ili državne firme u “javnu” kompaniju. Nakon IPO-a, menadžment redovno mora da izveštava akcionare o poslovanju i strategiji firme. To znači da je zahtevnije biti kotiran na berzi nego biti zatvorena kompanija. Ima nekoliko razloga zbog kojih se kompanije odlučuju za IPO. Tako može da se finansira rast, akcije postaju likvidne i njihova vrednost transparentna, što je povoljno za postojeće akcionare, a likvidne akcije se mogu koristiti kao sredstvo plaćanja umesto keša pri preuzimanje drugih firmi. Uz to, IPO može da se iskoristi i za unapređenje profila i brenda kompanije, stvaranje dodatnog mehanizma stimulisanja menadžmenta i zaposlenih i za proširenje strukture akcionara.
Dodatni kapital koji je kompanija prikupila putem inicijalne javne ponude povećava neto vrednost kompanije. Sa ovim dodatnim kapitalom, kompanija gradi novu finansijsku poziciju na osnovu koje može prikupljati ili pozajmljivati nova sredstva, često po povoljnijim uslovima.
Inicijalna javna ponuda nedvosmisleno podrazumeva promenu dosadašnje vlasničke strukture kompanije. Postojeći vlasnici će njome dobiti nove suvlasnike, često anonimne. Njihov motiv nije preuzimanje kompanije već učešće u profitu. Karakteristika IPO je to što u kupovini akcija učestvuje veći broj manjih investitora, građana, za razliku od dokapitalizacije, kada se traži strateški partner.
Kod IPO-a javnih preduzeća država zadržava, kroz „zlatnu akciju“ ili na neki drugi način upravljanje preduzećem dok kod dokapitalizacije novi strateški partner učestvuje u donošenju strateških odluka. Kod NIS-a moguća su dva oblika IPO-a. Prvi da država izbaci svoj paket, a drugi da sama kompanija emituje nove akcije. U slučaju da se država opredeli za prvi model, sve pare bi, od prodaje njenog udela otišle u budžet, a u slučaju drugog za investiranje u preduzeće.
Emisija akcija putem IPO-a može trajati četiri ili pet meseci ako je kompanija u dobrom stanju, ili duže, u zavisnosti od spremnosti firme za IPO. Sam proces IPO-a se može podeliti na tri osnovne faze, pripremu, marketing i utrđivanje cene, odnosno trgovanje akcijama. U pripremnoj fazi sprovodi se detaljna analiza,zatim se vrši procena vrednosti firme i finalnoj fazi se određuje početna cena akcija i obavlja trgovina akcijama.

Proces i metodi sprovođenja IPO-a

Putem inicijalne javne ponude može se izvršiti potpuna privatizacija kompanija, privatizacija javnog sektora u državnom vlasništvu ili većinskom državnom. Na osnovu dosadašnjih iskustava zemalja u okruženju, najbolje rezultate je dala diversifikacija vlasničke strukture kompanija, jer samo takve kompanije dobijaju na atraktivnosti i ostaju prisutne na tržištu kapitala za duži vremenski period.
Proces IPO prati dilema, da li se obratiti individualnim (retail) ili institucionalnim investitorima. Ukoliko se kompanija opredeli za individualne investitore, u procesu promocije javne ponude, može i trebalo bi da se u značajnoj meri osloni na postojeći sistem marketing aktivnosti. Izbor kvalitetnih institucionalnih investitora jeste posao investicione banke. Insitucionalni investitori su, po pravilu, agresivniji u odnosu na individualne, pojedinačne ili kako se često kaže „male“ investitore. Institucionalni investitori su uglavnom specijalizovani za određene vrste akcija. Investicioni bankari tačno znaju ko je među investitorima zainteresovan za određenu oblast, koji investitori su strpljivi i spremni su da sačekaju, a koji su pak, nestrpljivi i brzo prodaju kupljene akcije. Proces izbora investitora je, dakle, veoma važan u IPO, jer je u interesu kompanije da akcije kupe kvalitetni i dugoročni investitori, koji imaju visok stepen poverenja u menadžment kompanije.
Inicijalna javna ponuda može se sprovesti na nekoliko načina: metodom fiksne cene, metodom „book building“ i kombinacijom ova dva metoda. U postupku sprovođenja IPO se najčešće primenjuje i tzv. porocedura „book building“-a. Reč je o proceduri koju kompanije, posredstvom underwritera, koriste za efektivnu distribuciju emitovanih akcija. Naime, česta je situacija da je tražnja za ponuđenim akcijama veća od ponude, pa je neophodno napraviti izbor, u smislu broja i strukture investitora, budućih akcionara kompanije. Dakle, proces “book buldinga” usmeren je na razdvajanje velikih i individualnih investitora, i određivanje raspona cene, odnosno cene po kojoj će se izvršiti prodaja akcija nakon isteka definisanog roka za dostavljanje ponuda.
U pogledu same tehnike, postupak IPO-a moguće je spovesti kroz javnu ponudu potpuno novih akcija (uređuju odredbe Zakona o privrednim društvima), u okviru povećanja osnovnog kapitala ili kroz obično uključivanje akcija na organizovano tržište, bez povećanja osnovnog kapitala (sprovođenje je propisano odredbama Zakona o hartijama od vrednosti).

IPO u regionu

Kako srpsko finansijsko tržište zaostaje za regionom, tako su u Srbiji izostale inicijalne javne ponude, koje su pojedinim zemljama regiona prvi put sprovedene pre više od 15 godina. Mađarska naftna kompanija MOL još 1995. je ponudila svoje akcije široj javnosti. Tada je oko 20.000 građana kupilo ove akcije, pri čemu je interesovanje za kupovinu akcija bilo pet puta veće od broja ponuđenih akcija. Od kada je Vlada Mađarske izvršila ovaj IPO, akcije MOL-a na Budimpeštanskoj i Lukseburškoj berzi porasle su 13 puta.
Što se zemalja bivše Jugoslavije tiče, moglo bi se reći, da je Hrvatska otišla najdalje sa inicijalnim javnim ponudama. Još pre dve godine započet je proces javne ponude akcija najvećih hrvatskih kompanija, pre svega Ine i Hrvatskog Telekoma, kada je više stotina hiljada građana želelo da dođe do ovih akcija. Hrvatskom je vladala prava groznica kada su akcije Ine ponuđene široj javnosti, dok je još veće interesovanje zavladalo sredinom 2007. godine kada je hrvatska Vlada krenula sa ponudom akcija Telekoma. U prvoj nedelji preko 200.000 građana prijavilo se za akcije Telekoma, pa je Vlada Hrvatske odlučila da poveća broj akcija koje je prvenstveno ponudila, i to sa 25% na 32,5% akcija Telekoma. Iako su ceo proces IPO-a spomenutih kompanija, pratile brojne afere i politička prepucavanja, ponude su uspešno realizovane. Na primer, prilikom IPO-a Telekoma, morala je biti ponuđena niža cena akcija jer je ta kompanija imala nekih nerešenih pitanja sa Dojče Telekomom, a samo «tempiranje» IPO-a Telekoma za septembar 2007. dovodio se u vezu sa održavanjem parlamentarnih izbora u Hrvatskoj.
Nisu samo velika državna preduzeća bila predmet IPO-a. U drugoj polovini 2007. godine sprovedeno je nekoliko inicijalnih javnih ponuda akcija privatnih kompanija. Među njima su se našle akcije Atlantik grupe, Optima Telekoma, kao i trgovačkog lanca Magma, ali i drugi. Posle IPO-a ovih kompanija, njihove su akcije uvrštene na Zagrebačku berzu, što je u mnogome oživelo trgovanje. Ipak, vrlo brzo posle listiranja na berzu, veliki broj građana prodavo je akcije stečene putem IPO-a, ostvarivši, na primer u slučaju Magme, više nego solidan prinos od čak 40.
Ekonomski najrazvijenija država bivše Jugoslavije, Slovenija, kasno je krenula sa inicijalnim javnim ponudama kompanija. Prvi privatizacija putem IPO-a u Sloveniji sprovedena je tek krajem prošle godine, kada je javnosti ponuđeno 49% vlasništva u drugoj po veličini slovenačkoj banci – Novoj kreditnoj banci Maribor (NKBM). Kao i u Hrvatskoj, vladalo je veliko interesovanje, kako građana, tako i institucionalnih investitora, pa je 24% akcija NKBM kupilo preko 100.000 građana, a 25% preko 100 institucionalnih investitora. Tražnja je petostruko premašila ponudu, pa su slovenački političari i ekonomisti najavili i druge privatizacije putem IPO-a.
Srbija će još morati da poradi na pripremi uslova za prve inicijalne javne ponude, a prva prilika javlja se u slučaju podele besplatnih akcija građanima. Kako je više puta najavljivano, za kraj ove godine planirana je prva IPO u Srbiji – IPO Telekoma.

IPO i besplatna podela akcija

Srbija se na kraju prošle godine prvi put ozbiljnije upustila u raspravu o potrebi za organizovanjem prve inicijalne javne ponude. Kako većinu stvari u našoj zemlji pokreće politika, tako će i IPO biti predmet borbe i prepucavanja vodećih političara. Najava podele besplatnih akcija svim punoletnim građanima, otvorila je pitanje privatizacije najvećih javnih preduzeća. Kao najverovatniji način za privatizaciju spominje se incijalna javna ponuda akcija, a kao prvo preduzeće koje se za nju spominje jeste Telekom Srbija. Međutim, po mišljenju stručnjaka, za izlazak najvećih srspkih javnih preduzeća, pre svega Telekoma, ali i NIS-a, EPS-a, Aerodroma Nikola Tesla, biće potrebne godine i korenite promene.
Inicijalna javna ponuda akcija Telekoma najavljena je za kraj ove godine, dok se za drugi kvartal 2009. planira IPO Aerodroma Nikola Tesla. U drugoj polovini 2009. trebalo bi očekivati IPO Galenike, dok bi se akcije EPS-a ponudile javnosti tek početkom 2010. godine. Neizvesnost oko načina privatizacije, pre svega NIS-a, ali i EPS-a, značajno sužava krug mogućih IPO-a. Stručnjaci, takođe, spominju i slabo uređene zakone koji regulišu finansije, pa je potrebno revidirati Zakon o tržištu hartija od vrednosti, ali i zakone o prvirednim društvima i preuzimanju. Kompanija Tigar pokušala je pre dve godine da prvi put u Srbiji ponudi akcije široj javnosti, ali je naišla na veliki broj prepreka, pre svega u lošem zakonodavstvu. Da bi se akcije javnog preduzeća našle na Beogradskoj berzi, odnosno da bi se sprovela IPO, potrebno je preduzeće pripremiti organizaciono, pravno i finansijski. Ipak, većina stručnjaka se slaže da je dominatan problem u (ne)realizaciji IPO-a nedostatak političke volje i kompromisa na najvišem državnom nivou.
Problem odsustva IPO-a treba videti i u činjenici da je u Srbiji dominatan način prikupljanja sredstava pre svega zaduživanjem kod banaka. U prilog toj konstataciji ide i činjenica da se na Beogradskoj berzi još uvek ne kotira niti jedna korporativna obveznica. Može se povući slična paralela između osnivanja investicionih fondova i pokretanja IPO-a. Mnogo se problema javljalo prilikom osnivanja prvog investicionog fonda u Srbiji, ali godinu dana kasnije ima ih devet.
Sprovođenjem IPO-a najvećih srpskih javnih preduzeća i uključivanjem njihovih akcija na Beogradsku berzu, investitorima bi bila pružena veća prilika da ulažu u kvalitetne i, verovatno, dugoročno pouzdane akcije. Na strani ponude našla bi se velika količina akcija, koju domaći kapital ne može da zadovolji, pa će šansu, gotovo sigurno, potražiti i strani investitori, koji, možda, do sada nisu ulagali na Beogradskoj berzi. Sudeći po iskustvima susedne Hrvatske, na primer, može se sa velikom sigurnošću reći da će doći do velikog intezivirana trgovanja, kako domaćih malih, tako i institucionalnih investora, investicionih i penzionih fondova, koji će konačno dobiti priliku da ulažu u visokokvalitetne i sigurne hartije od vrednosti. Nove kupce pratiće i multiplikacija prometa, pa bi svi ovi faktori doprineli više nego potrebnom razvoju i rastu Beogradske berze. Ipak, ostaje da se stvore svi potrebni preduslovi, kako ekonomski, tako i politički, i da se u Srbiji pokrene prva inicijalna javna ponuda akcija. Pre ispunjenja ovih preduslova, svaka rasprava o IPO-u u Srbiji ostaće u sferi teorije.

bit