Professional Stock Invest

Više od 10. godina vama na usluzi.

UČESNICI NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU

Jedna od osnovnih, ako ne i najbitnija, funkcija finansijskog tržišta jeste povezivanje onih subjekata privrednog i društvenog života koji u određenom trenutnku poseduju višak finansijskih sredstava sa onim subjektima kojima ta sredstva nedostaju. Iz ove funkcije se vidi da skoro svi učesnici privrednog i društvenog života mogu biti i učesnici na finansijskom tržištu. U zavisnosti od razvijenosti samog finansijskog tržišta razlikuje se i broj učesnika na njemu. U praksi i teoriji se klasifikacije i grupisanje učesnika razlikuje, pa se tako oni mogu sagledati iz više aspekata.

Najjednostavnija i najobuhvatnija je verovatno podela na uže i šire shvatanje učesnika na tržištu. Širi koncept obuhvata sve subjekte društvenog života, koji na različite načine i u različitim odnosima učestvuju na finansijskom tržištu. Ove subjekte je moguće grupisati u četiri velika sektora – javni sektor, sektor privrede, sektor stanovništva, kao i sektor subjekata iz inostranstva. Svaki subjekt iz nekog od ova četiri sektora može se naći kako na strani ponude, tako i na strani tražnje na finansijskom tržištu, u zavisnosti da li poseduje višak ili manjak finansijskih sredstava. Uloga javnog sektora, odnosno države, državnih institucija i javnih preduzeća, na tržištu je veoma velika, jer je on duboko povezan sa svim ostalim. Ukoliko se javni sektor nađe na strani tražnje za finansijskim sredstvima, to će najčešće učiniti putem emisije HoV organa centralne vlasti, lokalne vlasti ili državnih preduzeća. Privredni sektor obuhvata veliki broj privrednih organizacija, vrlo različitih vlasničkih oblika, veličine i poslovne filozofije koje pripadaju najrazličitijim granama delatnosti. I ovaj sektor se na finansijskom tržištu javlja i na strani ponude i na strani tražnje za finansijskim sredstvima. Ukoliko se nađu na strani ponude, privredni subjekti, u želji za profitom, investiraju viškove finansijskih sredstava, dok, kada su na strani tražnje, emituju svoje hartije od vrednosti i tako dolaze do potrebnih sredstava za finansiranje svog poslovanja. Sektor stanovništva je brojčano najveći jer on okuplja veliki broj porodica, koje imaju mogućnost štednje na bazi pozitivne razlike između ostvarnih prihoda i tekuće potrošnje. Stanovništvo svoj višak finansijskih sredstava može plasirati na finansijsko tržište putem banaka, odnosno tradicionalnom štednjom, može direktno ulagati u HoV, ali i indirektno, polaganjem sredstava u, na primer, investicione fondove.

Pored ovako širokog pogleda na učesnike na finansijskom tržištu, rekli smo da postoji i uže shvatanje. Prema tom shvatanju sve učesnike mogli bismo da podelimo u dve grupe, na nefinansijske i finansijske učesnike. Razlika između ove dve grupe leži u osnovoj delatnosti samog učesnika, pa tako osnovna delatnost nefinansijskih učesnika nije povezana sa finansijskim tržištem, već se samo na njemu pojavljuju ukoliko imaju višak finansijskih sredstava ili im, pak, ona trebaju za finansiranje poslovanja. Finansijski učesnici imaju ključnu ulogu u povezivanju ponude i tražnje na finansijskom tržištu, bilo da to rade direktno (brokeri, dileri i investicione banke), bilo indirektno (banke, investicioni fondovi i druge finansijske institucije).
Postoji još jedna podela koju bismo mogli da načinimo, a to je podela učesnika na investitore i emitente. Ova podela možda jeste preširoka, ali najbolje oslikava samu suštinu finansijskog tržišta, koja leži u povezivanju ponude finansijskih sredstava sa tražnjom za njima. Na strani ponude se nalaze investori, koji pak mogu biti institucionalni, ali i individualni, dok su emitenti na strani tražnje u potrazi za sredstvima, koja prikupljaju emisijom širokog spektra različitih hartija od vrednosti.

Koja god podela da se načini, neće se pogrešiti, jer na finansijskom tržištu učestvuju gotovo svi elementi privrednog i društvenog života i samo je pitanje ugla iz kog se na sve njih gleda. Kako je ova priča o učesnicima na finansijskom tržištu bila relativno opšta, u nastavku će biti reči o konkretnim subjektima koji se na njemu pojavljuju.

BANKE I DRUGI INSTITUCIONALNI INVESTITORI

Bankarski sektor predstavlja jednu od ključnih komponenti savremenog finansijskog tržišta, što zbog obima sredstava koja poseduje, što zbog specifičnosti same banke u prikupljanju i plasiranju sredstava. Posebnu ulogu na finansijskom tržištu ima centralna banka, koja svojim merama kreditno-monetarne politike u mnogome utiče na finansijska kretanja u jednoj zemlji. Putem eskontne politike i stope obaveznih rezervi, centralna banka na finansijsko tržište utiče posredno, pošto se ove odluke tiču drugih učesnika, pre svega banaka. Operacijama na otvorenom tržištu, odnosno kupovinom i prodajom hartija od vrednosti, centralna banka najdirektnije moguće utiče na finansijsko tržište, a sve u cilju regulacije novčane mase u prometu. Ova mera monetarne politike uobičajena je i dominira u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem. U toku prošle godine Narodna banka Srbije je emitovala blagajničke zapise u vrednosti od 600 milijardi dinara. Takođe, Narodna banka Srbije je, posle emisije državnih obveznica Republike Srbije, postala njihov vlasnik, pa su tako one postale pogodan tržišni instrument za obavljanje repo transakcija, što pokazuje da ova mera i u Srbiji polako počinje da zauzima ozbiljnije mesto.

Tradicionalna je podela banaka na depozitne, odnosno komercijalne, investicione i hipotekarne, međutim kao rezultat savremenih kretanja, najveći broj banaka je univerzalan. Objedinjavanjem više tradicionalnih funkcija, banke koriste maksimalne efekte depozitnih i investicionih banaka, pa ogromnom finansijskom moći predstavljaju ključne igrače na finasijskom tržištu. S obzirom na to da ukupna bilansna aktiva svih banaka u Srbiji iznosi 1.420 milijardi dinara, više je nego očigledno koliko je njihova uloga značajna. Međutim, ne ogleda se značaj banaka samo kroz plasman svojih sredstava. Već duže vremena na Beogradskoj berzi dominiraju akcije banaka koje su predmet svakodnevnih transakcija, što je u mnogome doprinelo likvidnosti i rastu srpskog tržišta kapitala. Tokom prethodne godine istakle su se akcije AIK banke, pošto su one činile čak 13,30% ukupnog trgovanja akcijama u 2007. godini, ostvarivši, pri tom, rast cene od 51,30%.

Što se uloge drugih institucionalnih investitora tiče, može se reći da glavnu ulogu na finansijskom tržištu imaju penzioni i investicioni fondovi, kao i osiguravajuća društva. Svoja značajna finansijska sredstva, pirkupljena, pre svega od stanovništva, ove moćne organizacije ulažu u hartije od vrednosti i tako značajno utiču na kretanja na finansijskom tržištu. Kako će investicioni fondovi biti predmet priče nešto kasnije, glavni fokus trebalo bi imati na dobrovoljnim penzionim fondovima.

Dobrovoljni penzioni fondovi su u Srbiji relativno nova pojava, jer je prvi takav fond osnovan semtebra 2006. godine. Penzioni fondovi imaju obavezu da obezbede penzijski dohodak, pa su pod stalnom i strogom kontrolom države. Obezbeđenje sigurnog prihoda za penzionere veoma je složeno, usled stalnog dejstva inflacije, promena starosne strukture zaposlenih, tj. odnosa radno aktivnog stanovništva i penzionera, kao i kolebanje finansijskog tržišta. Penzioni fondovi mogu biti oslonjeni na tekući dohodak, što podrazumeva finansiranje penzija iz dohotka zaposlenih, što se popularno naziva pay-as-you-go princip, ili na uštede zaposlenih u toku radnog perioda i investiranja uštede na finansijskom tržištu, koji se još naziva princip kapitalizacije. Ovaj drugi princip, sa stanovišta razvoja finansijskog tržišta, daleko je značajniji. Pošto su kod penzijskih fondova rokovi dospeća pasive i aktive uglavnom poznati ili se prema zakonu verovatnoće, mogu lako utvrditi, portfolio struktura ovih fondova je, u teoriji, jednostavna. U njegovoj strukturi dominiraće dugoročne hartije od vrednosti sa višim prinosom, pretežno akcije. Takođe, ako penzioni fondovi ulažu u investicione fondove, oni će birati one fondove koji imaju agresivan rast ili će kombinovati dohodne i fondove rasta. Međutim, u praksi nije baš tako, jer se situacija značajno komplikuje ukoliko je tržište na kom posluje penzioni fond nerazvijeno, kao što je to slučaj sa finansijskim tržištem u Srbiji. Odlukom Narodne banke Srbije propisano je da se imovina penzionih fondova može ulagati maksimalno do visine od 20% u obveznice lokalne samouprave, do 20% u obveznice pravnih lica, do 30% u hipotekarne obveznice, do 20% u depozitne potvrde, do 40% u akcije sa A listinga Beogradske berze, ali samo do 10% imovine fonda u akcije van A listinga. U obveznice koje izdaju NBS i Republika Srbija može se ulagati bez ograničenja, dok se sredstva mogu plasirati u inostranstvu samo do visine od 10% imovine fonda. Ukoliko sagledamo činjenicu da se, na primer, na A listingu Beogradske berze nalaze tek tri akcije, vidimo koliko je teško penzionim fondovima da diversifikuju rizik i obezbede rast svojih jedinica.

S obzirom na to da je sektor dobrovoljnih penzionih fondova relativno mlad i slabo razvijen, da se očekuje početak grinfild investiranja u bankarstvu, kao i da predstoji dalji razvoj sektora osgiuranja, ostaje da se vidi koliki će uticaj ova dešavanja imati na srpsko finansijsko tržište. Sudeći da je ono još uvek slabo razvijeno i podložno «dečijim bolestima», dalji razvoj ovih sektora je više nego dobrodošao.

INVESTICIONI FONDOVI

Investicioni fondovi predstavljaju finansijske institucije, koje prikupljaju sredstva manjih individualnih investitora i ta sredstva plasiraju na finansijskom tržištu. Investitor kupuje investicione jedinice, koje predstavljaju udeo u vlasništvu samog fonda i tako posao kreiranja i vođenja portfolia prepušta stručnjacima i menadžerima investicionog fonda. Prikupljena sredstva, u skladu sa zacrtanom politikom investiranja i u najboljem interesu članova, ulažu se u određeni portfolio hartija od vrednosti, koji pak zavisi od tipa samog investicionog fonda.

Naime, postoje dve bitne podele investicionih fondova. Prva se tiče same organizacije fonda, odnosno modela kupovine i prodaje udela u njemu. Prema toj podeli, postoje tri osnovne vrste investicionih fondova i to otvoreni, zatvoreni i privatni fond. Otvoreni fond posluje na principu prikupljanja novčanih sredstava putem emitovanja investicionih jedinica i otkupa investicionih jedinica na zahtev člana fonda. Broj vlasnika investicionih jedinica u fondu i vrednost njegove imovine se konstantno menjaju. Pri tom, vlasnici investicionih jedinica, odnosno članovi fonda, mogu bilo kada prodati svoj udeo, dok, isto tako, novi investitori mogu bilo kada uložiti sredstva. Cilj otvorenih investicionih fondova je očuvanje vrednosti imovine uz ostvarenje visoke stope prinosa na duži vremenski period investiranjem na domaća i strana tržišta hartija od vrednosti, odnosno povećanje prinosa u odnosu na prinos oročene štednje, prinos novčanih fondova ili onih koji ulažu u obveznice. Zatvoreni fond svoja sredstva prikuplja putem javne ponude i ima ograničen broj akcija. Zatvoreni fondovi ne vrše otkup akcija od svojih članova, već ih oni moraju prodati na sekundarnom, berzanskom ili van-berzanskom tržištu. Pored hartija od vrednosti u koje ulažu otvoreni fondovi, zatvoreni fondovi takođe mogu ulagati u nekretnine i privredna društva kojima se ne trguje na organizovanom tržištu, što ih čini rizičnijim od otvorenih fondova. Privatni fondovi su organizovani kao društvo sa ograničenom odgovornošću i namenjeni su iskusnim investitorima, pri čemu minimalan ulog iznosi 50.000 EUR.

Druga podela tiče se odabranog investicionog cilja, pa se tako otvoreni fondovi mogu podeliti na fond očuvanja vrednosti imovine, fond prihoda, balansirani fond i fond rasta vrednosti imovine. Fond očuvanja vrednosti ulaže u kratkoročne dužničke hartije od vrednosti i novčane depozite. Ovi fondovi imaju najmanju stopu rizika i kao takvi ostvaruju najniže prinose u odnosu na ostale vrste otvorenih fondova. Prinosi ovakvih fondova su obično nešto veći od inflacije i kamata na depozite kod banaka. Fond prihoda ulaže najmanje 75% svoje imovine u dužničke hartije od vrednosti, pa je ovaj fond prikladan za konzervativne investitore. Ulaganje u fond prihoda nosi nešto veći rizik od ulaganja u fond očuvanja vrednosti imovine, a time i ostvaruje nešto veće prihode. Balansirani fond ulaže najmanje 85% imovine u vlasničke i dužničke hartije, sa tim što u dužničke hartije od vrednosti ulaže najmanje 35% a najviše 65% ukupne imovine fonda. Ovaj fond nosi umerenu stopu rizika i umerene prihode. Fond rasta vrednosti imovine ulaže najmanje 75% vrednosti svoje imovine u vlasničke hartije od vrednosti. Ovakvi fondovi su najrizičniji i najprimerniji osobama koji su spremni da prihvate visok rizik investiranja.

Investicioni fondovi su u Srbiji relativno nova stvar, pošto je Zakon o investicionim fondovima donet polovinom 2006. godine, a tek početkom 2007. prvi fond je počeo sa radom. Od tada do danas osnovano ih je još pet, dok je najavljeno osnivanje još nekoliko fondova u bliskoj budućnosti. Kada se ovaj broj od šest investicionih fondova uporedi sa zemljama regiona, evidentno je koliko Srbija kaska sa razvojem ove finansijske institucije. U Hrvatskoj trenutno posluje čak 112 fondova, pri čemu su prvi otvoreni još 2001. godine. U Bosni i Hercegovini ih ima 28, od čega 17 u Republici Srpskoj, a 11 u Federaciji BiH, dok u Makedoniji postoji 12 registrovanih investicionih fondova. U prilog činjenici da je Srbija poprilično zaostala za zemljama regiona, govori i podatak o sumi neto aktive fondova u Hrvatskoj, koja u januaru 2008. iznosi oko 4,1 milijarde evra, dok suma neto aktive fondova u Srbiji iznosi tek nešto manje od 50 miliona evra.
Pojavom investicionih fondova, konačno su i mali investitori dobili alternativu za ulaganje svojih viškova finansijskih sredstava. Ovaj vid investiranja je unosniji od oročene štenje, a, pri tom, i sigurniji od samostalnog ulaganja na tržištu kapitala. Kako je finansijsko tržište gladno za novim investicijama, realno je očekivati snažan razvoj ovog sektora u budućem periodu.

KOMISIJA ZA HoV I CENTRALNI REGISTAR HoV

U toku istorijskog razvoja finansijskog tržišta, usled nedostatka adekvatne regulative, javile su se malverzacije i prevare kao njegovi sastavni delovi. Takvo tržište je funkcionisalo sve do sloma Njujorške berze 1929. godine i velike ekonomske krize početkom tridesetih godina. Uvidevši potrebu za sveobuhvatnim regulatornim telom i državnim organom, čiji bi osnovni cilj bio zaštita investitora, u SAD se 1934. godine osniva prva Komisija za hartije od vrednosti i donosi se niz zakona koji regulišu funkcionisanje finansijskog tržišta. Danas američka Komisija za hartije od vrednosti ima bogato dugogodišnje iskustvo regulacije i nadzora, pa stoga i nečudi što su regulatorna tela, u velikom broju zemalja, organiziovana po uzoru na SAD.

Regulisanje finansijskog tržišta ima za cilj, pre svega, zaštitu investitora, kroz obezbedjenje efikasnog, poštenog i transparentnog tržišta i smanjenje sistemskog rizika. U našoj zemlji, Komisija za hartije od vrednosti je osnovana 16. februara 1990. godine. Ona je odgovorna za zakonito funkiconisanje tržišta hartija od vrednosti i u tom smislu, Komisija vrši nadzor nad primenom Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, Zakona o preuzimanju akcionarskih društava i Zakona o investicionim fondovima. Komisija ima pet članova, uključujući i predsednika Komisije, koje na predlog nadležnog radnog tela za poslove finansija Narodne Skupštine Republike Srbije, bira i razrešava Narodna Skupština Republike Srbije. Komisija za HoV je od maja 2002. godine redovni član Međunarodne organizacije komisija za HoV (IOSCO), koju čine nacionalne komisije za HoV brojnih zemalja, berze i druge samoregulatorne i finansijske organizacije na finansijskom tržištu. IOSCO je osnovana sa ciljem da njeni članovi sarađuju kako bi promovisali visoke standarde regulacije u nameri da održavaju efikasna i stabilna tržišta HoV, ali i da razmenjuju informacije o iskustvima, ujedinjuju napore u cilju uspostavljanja standarda i pružaju uzajamnu pomoć radi promovisanja integriteta tržišta HoV rigoroznom primenom standarda i efektivnim akcijama protiv prekršilaca zakona. Članstvo u IOSCO-u je naročito bitno sa aspekta razvoja domaćeg tržišta, jer IOSCO u okviru svojih radnih tela razmatra pojedine pojave i probleme i daje instrukcije zemljama u cilju razvoja domaćeg tržišta i poboljšanja regulative

Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti (CRHoV) predstavlja instituciju koja vodi jedinstvenu evidenciju zakonitih imalaca HoV i evidenciju o pravima iz tih hartija. CRHoV obavlja i poslove kliringa i saldiranja transakcija zaključenih sa HoV, odnosno vrši prenos vlasništva, istovremeno sa plaćanjem, tako da ne može da se dogodi situacija u kojoj neko proda hartije od vrednosti i ne dobije novac. Kliring predstavlja utvrđivanje obaveza i potraživanja po osnovu HoV i novčanih sredstava između učesnika na finansijskom tržištu, dok saldiranje predstavlja konkretno izvršenje obaveza nastalih tokom trgovanja, odnosno sam prenos HoV i novčanih sredstava.

U Srbiji je CRHoV započeo sa poslovanjem novembra 2001. godine i od tada vodi jedinstvenu evidenciju o vlasnicima svih HoV koje su emitovane u državi. U skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti, prava vlasnika iz HoV nastaju u trenutku upisa tih hartija na njihov račun koji se vodi u CRHoV, pa je više nego očigledno koliko je CRHoV bitan za funkcionisanje finansijskog tržišta. Zahtev za upis hartija od vrednosti u CRHoV može podneti svako zainteresovano lice, s tim što pre toga mora imati zaključen ugovor sa nekim od 100 članova Centralnog registra hartija od vredosti, koji će za njega obaviti tu proceduru. Trenutno je u CRHoV upisano skoro 2.500 različitih HoV izdatih na teritoriji Republike Srbije, pri čemu najveći deo, odnosno skoro 2.400, predstavljaju akcije preduzeća. Pri tom, ukupna vrednost upisanih HoV iznosi 19,5 milijardi evra, dok je broj akcionara na kraju prošle godine bio veći od 900.000. Najveći broj ovih akcionara, odnosno čak 99,5%, predstavljaju mali akcionari, sa manje od 5% vlasništva u preduzeću. Gotovo polovina akcionara predstavljaju pravna lica, dok se 20% akcija nalazi u vlasništvu fizičkih lica. Samo tokom prošle godine, u Centralnom registru, registrovano je preko 130.000 novih klijenata, kao i 350 novih izdavalaca HoV. U 2008. godini CRHoV očekuje obiman i zahtevan posao, pošto će se, kao posledica donošenja Zakona o pravu na besplatne akcije, u evidenciju CRHoV unositi milioni građana Srbije.

BROKERSKO DILERSKA DRUŠTVA

Brokersko dilerska društva predstavljaju pravna lica osnovana za poslove posredovanja u trgovini hartijama od vrednoti na berzi i, kao takve, jedne od ključnih aktera na finansijskom tržištu. Brokersko dilersko društvo se, kao berzanski posrednik, u javnosti najčešće identifikuje terminom «brokerska kuća», međutim postoje razlike između brokera i dilera. Dok su brokeri samo posrednici u trgovanju, odnosno u svoje ime, a za račun klijenta, kupuju i prodaju hartije od vrednosti, dileri trguju u svoje ime i za svoj račun. Za svoje usluge broker naplaćuje proviziju, dok diler zaradu ostvaruje razlikom u ceni hartije i tako snosi određeni rizik gubitka. Pored ove dve osnovne uloge brokersko dilerskih društava, oni još mogu obavljati i poslove portfolio menadžera, odnosno upravljanja portfoliom hartija od vrednosti svojih klijenata. Takođe, oni mogu biti i investicioni savetnici i da klijentima pružaju savetodavne usluge za poslovanje sa hartijama od vrednosti.

Da bi pravno lice dobilo dozvolu za rad, potrebno je da ispuni stroge uslove propisane Zakonom o tržištu hartijama od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, ali i brojnim drugim aktima. Licencu za rad brokersko dilerskog društva izdaje Komisija za hartije od vrednosti, dok ona, takođe, izdaje i diplome kojima fizičko lice može steći zvanje brokera. Bez brokerske diplome pojedinac ne može obavljati proces trgovanja na berzi, a bez zaposlenog brokera brokersko dilersko društvo se ne može ni registrovati.

U Srbiji je kod Komisije za hartije od vrednosti trenutno registrovano 74 brokersko dilerska društva, dok je registrovano još 20 ovlašćenih banaka, koje takođe obavljaju brokersko dilerske poslove na Beogradskoj berzi. Od njih ukupno 94, 88 je dobilo status člana Beogradske berze i kao takvi mogu obavljati sam proces trgovanja. Od marta 2004. godine otpočeo je sa radom sistem za daljinsko trgovanje, pa tako brokeri ne moraju da dolaze u samu zgradu berze, već proces trogvanja obavljaju iz svojih kancelarija, putem računara. U Beogradu je 1996. godine osnovano Poslovno udruženje berzi i berzanskih posrednika i za sada broji 50 članova. Ovo Udruženje donelo je svoj Etički kodeks, pa je kao jedan od zacrtanih ciljeva i rad na usavršavanju pravila ponašanja utvrđenih tim kodeksom sa ciljem unapređenja profesionalizma i poslovnog ponašanja, a tako i jačanja principa sigurnosti i odgovornosti i konkurencije zasnovane na ekonomskim i tržišnim principima.

Da bi klijent prodao ili kupio hartije od vrednosti, on mora da sklopi ugovor o posredovanju u kupoprodaji sa brokerskom kućom. Potrebno je još da potpiše ugovor o otvaranju i vođenju vlasničkog računa hartija od vrednosti Takođe, klijent mora da ima otvoren namenski račun u banci, na koji će leći novac od prodaje, odnosno sa kog će se sredstva skinuti po obavljenoj kupovini hartija. Jedino se preko brokera može vršiti prodaja ili kupovina hartija na Beogradskoj berzi, pa tako on mora da pruži osnovne i opšte poznate infomarcije klijentu. Broker ne sme klijentu da sugeriše cenu koju će uneti u nalog za prodaju ili kupovinu, već ona mora biti slobodna volja klijenta i on je donosi na bazi informacija koje poseduje, bilo da ih je prikupio sam ili dobio od brokera.

U toku 2007. godine, najveće učešće u trgovanju na Beogradskoj berzi imala je novosadska brokerska kuća M&V Investments, čiji je udeo iznosio 8,57%, odnosno 14,1 milijardi dinara. Iza nje se nalaze Sinteza Invest Group iz Beograda sa učešćem od 7,27%, odnosno 12 milijardi, kao i Hypo Alpe-Adria-Securities, sa udelom u prometu od 6,90%, što iznosi 11,4 milijardi dinara. S obzirom da svi investitori svoja sredstva plasiraju preko brokerskih kuća i posredstvom njih realizuju svoje investicije, više je nego očigledno koliki ja značaj brokersko dilerskih društava u berzanskom trgovanju.

bit