Professional Stock Invest
Više od 10. godina vama na usluzi.
Više od 10. godina vama na usluzi.
Forvard ili terminski ugovor je prosta izvedena hartija od vrednosti, odnosno ugovor o kupoprodaji određene finansijske finansijske aktive po unapred definisanoj ceni, gde će se isporuka aktive i konačno plaćanje izvršiti određenog dana u budućnosti. Ovi ugovori uglavnom nisu standardizovani, tj. uslovi realizacije transakcije se individualno ugovaraju između kupca i prodavca, bez posrednika (ili klirinške kuće), što ih razlikuje od fjučersa. Ugovor se uglavnom sklapa između dve finansijske institucije ili između finansijske institucije i jednog od njenih klijenata – preduzeća. Ovim ugovorom obično se ne trguje na berzi. Terminski ugovor je OTC instrument i oni se uglavnom izvršavaju.
Jedna od ugovornih strana u terminskom ugovoru prihvata „dugu poziciju“ i saglasna je da kupi predmetnu aktivu na poznat i budući datum za poznatu i specificiranu buduću cenu. Druga strana prihvata „kratku poziciju“ i saglasna je da proda aktivu istog dana po istoj ceni. Cena u terminskom ugovoru se naziva cena isporuke. Cena isporuke u vreme sklapanja ugovora je izabrana tako da je vrednost terminskog ugovora za obe strane jednaka nuli. To znači da nema troškova za stupanje u dugi ili kratku poziciju. Kasnije ta vrednost postaje pozitivna ili negativna u zavisnosti od kretanja cene osnovne aktive. Na primer, ako cena aktive naglo poraste nakon sklapanja ugovora, vrednost duge pozicije u terminskom ugovoru postaje pozitivna dok vrednost kratke pozicije postaje negativna. Držalac kratke pozicije u vreme dospelosti ugovora isporučuje aktivu držaocu duge pozicije u zamenu za novčani iznos ekvivalentan ceni isporuke. Ključna varijabla koja određuje vrednost terminskog ugovora jednaka je nuli u momentu njegovog sklapanja. Terminska cena predstavlja cenu isporuke, koja čini da ugovor ima nultu vrednost. Tokom vremena, terminska cena se menja, dok cena isporuke ostaje ista. Generalno posmatrano, terminska cena varira sa dospelošću posmatranog ugovora.
Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva kao što su npr. žito, zlato ili hartije od vrednosti određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor, kao i terminski ugovor, predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Za razliku od terminskog ugovora, fjučers ugovorom se normalno trguje ne berzi. Da bi se omogućila trgovina, berza postavlja izvesne standarde za fjučers ugovore. Pošto dve strane u ugovoru ne moraju da se međusobno poznaju, berza utvrđuje i garantne mehanizme za izvršenje ugovora.
Kod fjučersa obično nije specificiran tačan datum isporuke. U ugovoru se poziva na mesec isporuke, a dotična berza utvrđuje period unutar meseca kada se mora izvršiti isporuka. Vreme isporuke za berzanske proizvode je često ceo mesec. Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije. „Kratka pozicija“ je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni instrument iz ugovora. „Duga pozicija“ je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje da preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Držalac kratke pozicije ima pravo da izabere vreme tokom trajanja perioda isporuke kada će izvršiti isporuku. Obično ugovor ima nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme. Berza utvrđuje tačan iznos aktive koji mora biti isporučen po jednom ugovoru, kako će se kotirati buduća cena i ograničenje iznosa do kojeg se može kretati fjučers cena (u ugovoru) u toku jednog dana. Na primer, u momentu prodaje, ograničenje dnevnog kretanja cena za fjučers ugovor je 1 dolar. Ukoliko cene padaju za navedeni iznos, za ugovor se kaže da je na donjem ograničenju. Ukoliko cena poraste za navedeni iznos, kaže se da je na gornjoj granici. Kretanje cena u navedenim okvirima se označava kao kretanje u granicama. Cilj utvrđivanja dnevnih ograničenja za kretanje cena je da se speče velike oscilacije zbog potencijalno špekulativnih ponašanja.
Shodno vrsti proizvoda kojim se trguje, fjučersi se dele na robne i finansijske. U osnovi finansijskih fjučersa nalazi se neki finansijski instrument (kratkoročni i dugoročni), kretanje nivoa berzanskih indeksa i devizni kursevi. Cene fjučers ugovora se utvrđuju na berzi, mada još uvek nisu identifikona čvrste veze između fundamentalnih ekonomskih kretanja i cena valutnih i indeksnih fjučersa. Kada je aktiva za fjučers ugovor berzanski proizvod moguće su varijacije u kvalitetu. Zbog toga je nakon izbora aktive važno da berza tačno odredi stepen kvaliteta robe koji je prihvatljiv. Veličina ugovora utvrđuje iznos aktive koji se mora isporučiti u okviru datog ugovora. Ovo je važna odluka za berzu. Ako je ugovor isuviše veliki, mnogi investitori koji bi želeli da pokriju relativno malu izloženost ili koji bi želeli da steknu relativno malu špekulativnu poziciju, bili bi onemogućeni da koriste berzu. Na drugoj strani, ako je ugovor isuviše mali, trgovina može biti skupa, jer svaki ugovor podrazumeva određene troškove.
Postoje hartije od vrednosti koje su po svojoj suštini posebne u odnosu na druge finansijske instrumente. One spadaju u grupu finansijskih derivata, odnosno izvedenih hartija od vrednosti, koje su na specifičan način povezani sa finansijskim instrumentima.
Opcije predstavlju poseban tip finansijskih derivata. Organizovana trgovina opcijama počela je 1973 godine u Čikagu i od tada trgovanje opcijama doživljava veliki bum. Koreni se vezuju za začetke terminskog trgovanja koji su postojali još 30- ih godina XVII veka u Holandiji i Japanu.
Opcija podrazumeva pravo, ali ne i obavezu, da se kupi odnosno proda određena aktiva, po unapred ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog prerioda. Ova specifičnost opcije, koja kupcu ostavlja mogućnost ne realizovanja opcionog ugovora, svrstava je u kategoriju koja se označava pojmom „uslovna prava“. Cena opcije, koja se plaća da bi se ovo pravo steklo, naziva se premija.
Odnosi prilikom emisije opcija se regulišu specifičnim sporazumom (opcionim sporazumom), u kome se kupcu opcije daje pravo da zahteva od prodavca (emitenta) opcije, da na utvrđeni datum, proda ili kupi predmet opcije po ugovorenoj ceni opcije. Takođe, u zavisnosti od tržišne situacije, kupac ima pravo da na utvrđeni datum traži isplatu razlike između tržišne cene predmeta opcije i ugovorene cene opcije.
Treba napomenuti da je ugovorna cena opcije ugovorena cena aktive, odnosno cena po kojoj kupac kupuje ili prodaje određenu aktivu (HoV, robu…) i ne treba je mešati sa cenom opcije koja se naziv premija. Cena obveznice predstavlja određenu premiju prodavca opcije za preuzeti rizik i isplaćuje se bez obzira da li će kupac realizovati pravo iz opcije. Rizik, koji u ovom slučaju snosi prodavac opcije, odnosno emitent, vezan je za bezuslovnu obavezu da uradi ono što kupac od njega traži, bez obzira na nepovoljnu tržišnu situaciju u tom momentu.
Kupac kupovne opcije ima pravo da kupi, određenu količinu aktive po fiksnoj ceni u toku određenog preioda vremena. Da li će on to pravo izvršiti ili ne, zavisi od razlike između tžišne ceni i ugovorene cene aktive, odnosno HoV, na koju se opcioni ugovor i odnosi. Ako predpostavi da će cena HoV navedene u opciji padati, on može da proda opciju pre roka dospeća ili ako je cena navedene HoV na tržištu niža od ugovorene cene, odustati od kupovine od emitenta i kupovinu izvršiti na tržištu, ali u tom slučaju plaća dogovorenu premiju. U slučaju da je tžišna cena, navedene HoV, viša od ugovorene, kupac će se odlučiti da realizuje opciju, odnosno da HoV kupi od emitenta opcije, a ne na tržištu. U ovoj situaciji, kupac opcije ostvaruje dobit u razlici između tržišne i ugovorene cene HoV.
Kupac prodajne opcije isto će, rukovođen inertesima uvećanja dobit, reagovati u slučajevima razlikovanja tržišne cene od ugovorene i prodati ako je ugovorena cena viša odnosno odustati od prodaje ugovorene količine HoV ako je ugovorena cena niža, odnosno ako prodajom na tžištu može da dobije više. Takođe, opciju, može u svakom trenutku prodati na sekundarnom tržištu i time preneti prava iz opcije.
Pored kupovne i prodajne opcije postoje i drugi kriterijumi za njihovo razlikovanje. Tako imamo opcije različite po načinu njihovog iskorišćenja, odnosno Evropski, Američki i Egzotični tip. Evropski podrazumeva da vlasnik opcije, pravo iz opcije, može iskoristiti samo na dan dospeća, Američki predstavlja opciju, čije se pravo, može iskoristiti bilo kada od momenta kupovine pa do roka dospeća, a Egzotični predstavlja grupu opcija koje su novijeg datuma i koje su po svojoj strukturi kompleksnije i od evropslih i američkijh, i kupovnih i prodajnih. Najčešća je podela opcija na osnovu tipa aktive na koje se odnose, odnosno na finansijske, robne i realne.
Opcije predstavljaju najznačajniji instrument hedžinga, pomoću koga se investitori štite od različitih vrsta rizika. Pomoću opcija je moguće smanjiti, nekada i eliminisati rizik promena cena, tržišnih indeksa, kamatnih stopa, deviznih kurseva i time povećati sigurnost investitora na tržištu.
Varanti (warrants) i prava (rights), kao i opcije, daju neka opciona prava investitorima. Varanti se najčešće emituju zajedno sa obveznicama i preferencijalnim akcijama i omogućuju njihovom imaocu da u određenom periodu vremena kupi određeni iznos akcija, po određenoj ceni koja je, gotovo bez izuzetka, viša od trenutne tržišne cene akcije. Oni mogu biti vezani za ove hartije, ali su češće odvojivi, sa mogućnošću nesmetanog slobodnog prometa. Iako su varanti veoma slični call opcijama, osnovna razlika leži u činjenici da varante emituju korporacije, koje ujedno i garantuju za njih, dok kod opcija to nije slučaj. Takođe, rok dospeća varanta najčešće se meri godinama, dok se kod opcija on meri u mesecima, a po izvršenju varanta, korporacija ga povlači iz opticaja i emituje novu akciju. Dakle, ona dobija novac, smanjuje broj varanta u opticaju i povećava broj svoji akcija što utiče na njenu strukturu kapitala. O emitovanju dodatnih varanta odlučuje samo korporacija, pa tako može doći u situaciju da se izvršenjem svih varanta njihov broj svede na nulu. Opcije se, pak, praktično movu neograničeno ispisivati i mnogo ih je lakše emitovati pa je krajnje teoretski slučaj da se njihov broj u prometu svede na nulu. Ako se to, pak, i desi, to nije rezultat odluke kompanije čija se akcija nalazi u osnovi opcije. Međutim, iako je varant finansijski instrument koji emituje korporacija i u funkciji je njenog prikupljanja kapitala, i promet njime utiče na prihode korporacije, kao i na njenu sturkturu kapitala, sa aspekta investitora on ima karaktiristike kao call opcija. Varanti se u prometu nalaze kako na berzama, tako i na vanberzanskom tržištu i njihove kotacije se nalaze među kotacijama akcija na finansijskim stranicama dnevnih novina.
Slično varantima, prava se, takođe, odnose na mogućnost kupovine određenih akcija po određenim cenama u određenom roku, ali su te cene, po pravilu, niže od trenutnih tržišnih cena, a rok je najčešće ograničen na dve ili četiri nedelje. Prava se, po pravilu, daju postojećim akcionarima, u proporciji sa njihovim dosadašnjim vlasništvom nad akcionarskim kapitalom, prilikom dodatne emisije akcija kompanije. Iako je u Srbiji česta praksa da se postojećim akcionarima ponude akcije iz nove emisije po nižim cenama, prava, kao finansijski instrument i predmet trgovanja, ne postoji. Za razliku od nas, trgovanje ovih hartijama na razvijenim tržištima veoma je razvijeno i često se praktikuje.
Svop (swap) je finansijski ugovor koji obavezuje jednu stranu da zameni (svopuje) skup isplata koje poseduje za drugi skup isplata koje poseduje druga strana. Svopovi se često koriste kod hedžinga, kako bi se umanjio određeni rizik, na primer, kamatni rizik, a koriste se i u špekulativnim radnjama. Većinom svopova trguje se na vanberzanskom tržištu, mada se određeni tipovi svopova mogu naći i na trgovanju na tržištima fjučersa. Postoje dve osnovne vrste svopova: valutni i kamatni svopovi. Dok se valutni svop svodi na zamenu skupa isplata u jednoj valuti za skup isplata u drugoj valiti, kamatni svopovi podrazumevaju zamenu jednog skupa kamatnih isplata za drugi skup kamatnih isplata. Kamatni svopovi javili su se početkom ’80ih godina u vreme rasta tražnje za hedžing finansijskim instrumentima. Svopovi mogu da smanje trošak upravljanja rizikom s obzirom na to da su jeftiniji od preuređenja portfolio strukture. Sa druge strane, svopovi, kao ugovori, mogu trajati dugo vremena, na primer 10 i više godina, što im daje izrazitu prednost u odnosu na kamatni hedžing sa drugim derivativnim hartijama od vrednosti. Tržište kamatnih svopova, najčešće je organizovano i kontrolisano od strane velikih komercijalnih i investicionih banaka.
Valutni svop podrazumeva razmenu prediodičnog skupa isplata u jednoj valuti, za periodični skup isplata u drugoj valuti. Osnovna varijanta ovog svopa podrazumeva razmenu glavnica u različitim valutama i ponovna zamena glavnica po unapred određenom deviznom kursu o dopseću posla. Mogu se koristiti kao mehanizam relaksiranja ograničenja u prometanju devizama.
Investicioni finansijski instrumenti osiguranja su polise osiguravajućih kompanija koje imaju investicioni karakter. Najpoznatiji od ovih insturmenata je ganatovani investicioni ugovor (GIC), kreiran u praksi američkih kompanija. Kod ovog instrumenta, investiciona kompanija je saglasna da plati određeni dolarski iznos o roku dospeća u zamenu za jednokratno uplaćenu premiju. Iznos koji se isplaćuje jednak je premiji plus akumulisana kamata po ugovorom utvrđenoj stopi. Po svojim karakteristikama, garantovani investicioni ugovor je, u stvari, dugoročna obveznica bez kupona. On se emituje na rok dospeća od 1 do 20 goina, a garantovana kamatna stopa zavisiće o tržišnih uslova i rejtinga osiguravajuće kompanije. Investitori su, ulgavnom, penzijski fondovi.