Professional Stock Invest
Više od 10. godina vama na usluzi.
Više od 10. godina vama na usluzi.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstav manjih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili potvrde u finansijskoj aktivi fonda. Tako prikupljena sredstva investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili međunarodnom finansijskom tržištu, u različite vrste hartija od vrednosti stvarajući diverzifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicionog fonda brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima tj. vlasnicima ili „štedišama“ investicionog fonda srazmerno njihovom učešću, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge. Svaka „akcija“ investicionog fonda predstavlja srazmerno učešće u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi u ime i za račun vlasnika „akcija“ u cilju postizanja oprimalnog profita, te time Investicioni fondovi u ime investitora ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti.
Sa druge strane, treba razlikovati pojam upravljačkih kompanija koje u svom sastavu mogu imati jedan ili više investicionih fondova. Po pravilu, upravljačke kompanije su sastavljene od više investicionih fondova koji imaju zasebne ciljeve, menadžment, investicione strategije i portfolio strukturu.
Osnovni razlog za njihovo osnivanje jeste da se prevaziđu slabosti svojstvene individualnom investiranju. Ove slabosti proizilaze iz nemogućnosti da se zadovolje sledeće tri bitne pretpostavke za uspešno ulaganje: investicija ne sme biti koncentrisana na jednom mestu već raspoređena na više mesta, investitor mora biti dobro informisano o nome u šta ulaže – u suprotnom je velika verovatnoća da će imati gubitak i investitor mora stalno da prati šta se dešava sa investicijom, s obzirom da se krupne promene često odigravaju brzo i da ostavljaju malo vremena za reagovanje.
Međutim većina individualnih investitora je ograničena nedovoljnim iznosom kapitala za pravu diverzifikaciju, nedovoljnom sposobnošću da pravilno procene različite mogućnosti za ulaganje, kao i nedostatkom vremena da se prati šta se dešava sa investicijom kako bise reagovalo na vreme.
Investicioni fondovi za svoje ulagače vrše smanjivanja investicionog rizika kroz diverzifikaciju. Ovo postizanje efekta diverzifikacije je u potpunosti dostupno i malim akcionarima, jer u najvećem broju slučaja imaju nizak donji prag ulaganja. Tako da investitor i sa malim sredstvima investiranim u investicioni fond dobija diverzifikaciju rizika svojstvenu velikim investicionim iznosima investiranim u veliki broj različitih hartija od vrednosti. Uz to investitor relativno jeftino dobija uslugu kompetentnog upravljanja svojim sredstvima kao i minimiziranja pratećih troškova knjigovodstva, čuvanja hartija od vrednosti, transakcionih troškova i sl. Pri tom, prinosi investicionih fondova mogu biti daleko veći od prinosa od oročene štednje. Ako tome dodamo i mogućnosti različitih plaćanja i programirane štednje i isplata koje nude neki investicioni fondovi, jasno je da dinamičan rast popularnosti ovih fondova nije slučajan.
Investicioni fondovi se mogu različito klasifikovati u zavisnosti od kriterijuma koji se koristi. Po načinu investiranja u njih i povlačenju sredstava iz njih mogu se podeliti na otvorene i zatvorene. Otvoreni su uvek spremni da emituju dodatne „akcije“ – investicione jedinice zainteresovanim investitorima i da od njih otkupljuju iste „akcije“-investicione jedinice na njihov zahtev.
Zatvoreni investicioni fondovi posluju kao i sva druga akcionarska društva, tj. emituju, po pravilu, fiksni broj akcija i ne otkupljuju svoje akcije od investitora.
Na osnovu toga da li njihovi akcionari plaćaju proviziju ili ne, fondovi se dele na opterećene i neopterećene. Opterećeni fond karakteriše da investitori prilikom kupovine ili prodaje akcija plaćaju proviziju iz koje se pokrivaju troškovi prodaje i davanja investicionih saveta. Ukoliko se prodaja ne vrši preko posrednika nego direktno, troškove prodaje snosi fond. Tada je reč o neopterećenom fondu.
Prema onome u šta ulažu, odnosno prema investicionim ciljevima, fondovi se dele na: fondove koji ulažu u akcije, fondove koji ulažu u obveznice i fondove koji ulažu u instrumente na tržištu novca. U zavisnosti od investicionih ciljeva, investicioni fondovi koji investiraju pretežno u akcije mogu se podeliti u više grupa. Nekima je cilj investirati u preduzeća koja „brzo rastu“ tj. donose kapitalne dobitke, drugi ulažu u akcije preduzeća koja donose stabilan prihod. Neki se opredeljuju samo za neke privredne grane, a drugi pak investiraju u male kompanije za koje se očekuju da će im imovina i neto dobit rasti po visokoj stopi. Postoji i podela ovih fondova prema odnosu kriterijuma razvoja i prihoda, odnosno da li će se dobit reinvestirati ili podeliti kao dividenda i u kom odnosu. Tako se mogu razlikovati razvojni, razvojno-prihodovni i prihodovni fondovi.
Kod fondova koji ulažu u obveznice jedan od najvažnijih pokazatelja rizičnosti jeste prosečan rok dospeća. Fondovi koji drže obveznice sa dužim rokom dospeća izloženi su većem kamatnom riziku. Uz prosečan rok dospeća obveznica iz portfolia koristi se još jedan pokazatelj a to je prosečna kamatna stopa. Ovaj pokazatelj ukazuje na nekoliko stvari. Prvo, viša kamatna stopa znači manji kamatni rizik. Drugo, ukoliko je visoka kamatna stopa udružena sa kratkim rokom dospeća, kamatna osetljivost i rizik su minimalni, i obrnuto. Treće, visoka kamatna stopa na obveznicu, takođe, dovodi fond u opasnost da kada tržišna kamatna stopa značajnije padne, emitent opozove obveznice. I četvrto, više kamatne stope često znače da je reč o slabo rejtingovanom emitentu, jer su visoke kamatne stope jedini način da privuku kreditore. Izbor fonda, dakle, zavisi od toga da li su investitoru bitniji likvidnost i sigurnost ili prihod. Sa druge strane, obveznice su manje rizične od akcija i njihove cene manje osciliraju, s tim da su oscilacije manje što je rok dospeća kraći. Pored toga što je sigurniji, prihod od obveznica može biti i viši nego onaj od akcija zahvaljujući poreskim olakšicama ili oslobođenjima.
Treću grupu čine takozvani fondovi koji ulažu u instrumente na tržištu novca. Osnovne vrline ovih fondova su potpuna likvidnost i zanemarljiv rizik, dok je najveća slabost vrlo niska stopa prinosa. Zbog toga investitori ulažu u ove fondove onaj deo sredstava koji žele da u vrlo kratkom vremenskom periodu, imaju na raspolaganju u novčanom obliku. Samim tim, investitori skoro nikada ne ulažu sva sredstva samo u ovaj fond, već se on, u inevstitorovim portfoliima, javlja najčešće u kombinaciji sa nekim drugim (akcijskim i/ili obvezničkim) fondom.
U mnoštvu različitih investicionih ciljeva koji se stalno menjaju i upotpunjuju, investicioni fondovi postaju sve aktuelnija kategorija učesnika na finansijskom tržištu.
Investicionim fondovima upravlja Društvo za upravljanje investicionim fondovima. Društvo za upravljanje investicionim fondom organizovano je kao zatvoreno akcionarsko društvo i u svom sastavu može imati više investiconih fondova sa različitim politikama ulaganja i prinosa. Jedino ograničenje u broju fondova društva za upravljanje je, da svaki fond mora imati bar jednog portfolio menadžera . Društvo za upravljanje investicionim fondovima upravlja fondom, vodi investicionu politiku, donosi investicione odluke, vodi evidenciju o članovima fonda i vrednosti njihovih udela u fondu, obavlja određene administrativne, računovodstvene i marketinške poslove u ime fonda. Na vrhu piramide društva je Skupštima akcionara , zatim dolaze upravni i izvršni odbor. Izvršni odbor se deli na direktora izvršnog odbora koji rukovodi sektorom marketinga, prodaje, upravljanja imovinom i člana izvršnog odbora koji je zadužen za odeljenje finansija i pravne poslove u čijem sastavu se nalazi i interna kontrola i revizija. Osnovne tri vrste investicionih fondova su: otvoreni, zatvoreni i privatni investicioni fondovi.
Organizaciona šema otvorenog investicionog fonda deli se na sektor opštih poslova i sektor za upravljanje portfoliom. U opšte poslove ulazi finansijsko pravni sektor i sektor za poslove marketinga i prodaje, i njihova uloga je da podrže rad sektora za upravljanje portfoliom, koji predstavlja osnovni pokreretač investicionog fonda i od čijih odluka zavisi i vrednost investicionih jedinica. Sastavni delovi sektora za upravljanje portfoliom su direktor sektora, portfolio menadžer i investicioni analitičar. Njihov zadatak je analiza finansijskog tržišta i njegovih učesnika, na osnovu koje donose investicione odluke. Pri donošenju odluka moraju voditi računa da prikupljena sredstva ulažu u prortfolio koji će pratiti opredeljenost fonda prema riziku i prinosima.
Struktura zatvorenog investicionog fonda sastoji se od: skupštine akcionara tj. vlasnika akcija, upravnog odbora, menadžmenta kompanije tj. Investicionih i finansijskih savetnika, nezavisnog poverenika, posrednika transfera i glavnog potpisnika. Na vrhu organizacione strukture nalazi se skupština akcionara, koja bira i razrešava članove upravnog odbora. Investitori tj. akcionari su ujedno i vlasnici investicionog fonda i oni su ti koji podnose investicioni rizik. Upravni odbor je odgovoran za sveobuhvatno upravljanje kompanijom, za realizaciju investicionih ciljeva i investicione politike fonda. Upravni odbor nadgleda rad menadžmenta kompanije i investicionog savetnika tj. portfolio menadžmenta.
Menadžment kompanija čine investicioni savetnici i finansijski analitičari. Oni predstavljaju tzv. operativni menadžment fonda. Menadžment kompanija je specijalizovana institucija za upravljanje portfoliom i najčešće je deo neke investicione banke, komercijalne banke, brokersko-dilerske kuće itd. Od znanja, stručnosti, procene i odluke, investicionih i finansijskih savetnika, zavisi uspeh poslovanja celog fonda. Njihovi zadaci su praćenje, analiza i predvidjanje tržišnih kretanja, donošenje investicionih odluka, kreiranje i upravljanje portfoliom…
Distributivno-prodajna organizacija investicionog fonda obuhvata niz posrednika. Tu se nalaze poverenik, posrednik transfera i glavni potpisnik. Poverenik je nezavisna institucija koja je nadležna za izvršavanje naloga investicionog savetnika, odnosno odluke operativnog menadžmenta. Nezavisna institucija vrši isplate i izdaje priznanice o transakcijama fonda. Njeno zaduženje je da čuva aktivu fonda tj. njegovu gotovinu i hartije od vrednosti portfolia. U velikom broju slućajeva ulogu poverenika obavlja banka.Zatim dolazimo do posrednika transfera koji je nadležan za sprovođenje transakcija sa akcionarima. Te transakcije se sastoje od prodaje i otkupa akcija, distribucije dividendi i realizovanih kapitalnih dobitaka, vodjenja investicionih dosijea akcionara… Zaduženje potpisnika je marketing i distribucija novih emisija akcija fonda. Postoje dva načina prodaje akcija fonda a to su prodaja na “veliko” i prodaja na “malo”.Prva predstavlja prodaju brokersko-dilerskim kućama, a druga direktno investitorima. Ovi poslovi se mogu obavljati interno i eksterno. Interno, kada se deo fonda ili menadžment kompanija bavi naznačenim poslovima, a eksterno, kada ugovorne brokersko-dilerske kuće, banke, i druge institucije u svojim centralama i kroz mrežu svojih predstavništva širom zemlje, vrše naznačene poslove za račun i u ime investicionog fonda.
Portfolio menadžment predstavlja umeće donošenja odluka o investicionoj politici i stvaranju miksa različitih hartija, kroz alokaciju aktive, a u cilju uspešnog balansiranja između rizika i rezultata. On predstavlja upravljanje investicijama u hartije od vrednosti koje je u različitim formama potrebno individualnim i institucionalnim investitorima.
Pojedini investitori se time bave direktno, oslanjajući se na sopstvena znanja i iskustva, dok većina njih angažuje menadžere koji se bave upravljanjem portfolia. Investicioni fonodovi nastali su prevashodno radi obavljanja ove funkcije, što ujedno znači da je to njihova osnovna delatnost. Znanjem svojih menadžera i obimom sredstava oni čine ono što pojedinac nije u mogućnosti – vrše kvalitetnu i stručnu analizu tržišta i ulaganjem u veći broj različitih hartija rasršuju rizik.
Suština portfolio menadžmenta leži u sposobnosti da se pronađu prilike i iskoriste šanse u smislu maksimalnog rezultata, uz izabrani nivo rizika.
U praksi su se izdvojila dva načina vođenja portfolia hartija od vrednosti – pasivan i aktivan. Pasivna politika predviđa suzdržanost od menjanja prvobitno načinjenog skupa hartija, pa je tako veoma bitna prvobitno formirana struktura portfolia. «Kupi i drži» pasivna politika odnosi se na jednokratnu kupovinu različitih hartija, čija se struktura neće u budućnosti drastičnije menjati. Pored nje, postoji i politika ulaganja u indekse, odnosno diversifikacija hartija, pre svega akcija, po ugledu na neki berzanski indeks.
Aktivna politika zahteva daleko više angažovanja menadžera, pošto ona podrazumeva kontinuirane prodaje i kupovine vrednosnih papira, kako bi se povećao profit na osnovu neravnotežnih cena akcija i obveznica na tržištu. Prema tome, ova politika se zasniva na otkrivanju hartija sa cenama koje nisu u ravnoteži, pa je neophodno angažovanje investicionih analitičara koji bi premanentnim praćenjem došli do potcenjenih, odnosno precenjenih akcija ili obveznica.
Pravljenjem portoflia postiže se diversifikacija ulaganja koja dovodi do smanjenja rizika ulaganja. Diversifikacija je, u osnovi, kombinacija dva ili više instrumenta čiji se prinos kreće u različitom smeru tako da se pojedinačni prinosi kompenzuju držanjem portoflia. Rizik portoflia je manji od rizika svakog pojedinačnog instrumenta koji se u njemu nalazi. Suštinska korist diversifikacije leži u činjenici da ona smanjuje ukupni obim rizika kojem je investitor izložen. Performanse portoflia zavise od izbora hartija od vrednosti koje u njega ulaze, pa tako traganje za podcenjenim akcijama, uočavanje onih sa međusobno niskim koeficijentom korelacije, uspešno procenjivanje cenovnih kretanja, nastupanja trenutaka cenovnih promena i zaštita od takvih neočekivanih promena spadaju u fundamentalne sposobnosti portfolio menadžera. Od toga zavisi njihova efikasnost i performanse investicionih kompanija kojima upravljaju.
Moguće je da ostvarene više stope ukupnog prinosa portfolia potiču od vrlo rizičnih investicija i investicionih strategija. U praksi, visoko rangirani investicioni fondovi na bazi ostvarene stope prinosa češće svoj rezultat duguju upravo visokom ciljnom nivou rizika portfolia i ukupnom kretanju tržišta, nego sposobnosti portfolio menadžera. Međutim, celovito merenje performansi mora da obuhvati, kako merenje prinosa tako i merenje rizika, pa stopa prinosa korigovana za stepen rizika je merodavan parametar performansi portoflia.
Investicioni fondovi su u Srbiji relativno nova stvar, pošto je Zakon o investicionim fondovima donet polovinom 2006. godine, a u praksi počeo da se primenjuje početkom 2007. kada je i prvi fond je počeo sa radom. Prvi fond u Srbiji, Delta Plus, osnovan je februara 2007. i od tada do danas zabeležio rast investicione jedinice od preko 30%, dok je sledeći fond, Fima ProActiv, otpočeo sa radom početkom maja prošle godine i od tada ostvario rast investicione jedinice od 1,7%, pri čemu je polovinom oktobra, taj rast bio 13%. Trenutno drugu po veličini vrednost investicione jedinice ima fond Focus Premium, koji je sa radom otpočeo početkom septembra 2007. i od tada do danas ubeležio rast investicione jedinice za 2%, dok je polovinom novembra taj rast bio 12%.
Najnoviji fond na srpskom finansijskom tržištu, Delta Dynamic, otpočeo je sa radom 30. januara, pri čemu je važno istaći da je on prvi fond rasta vrednosti imovine, što znači da će najmanje 75% svoje imovine ulagati u akcije. Otvaranje novog tipa fonda veoma je značajno za ovaj sektor u Srbiji, pošto je dosadašnjih šest fondova mešovitog tipa, pa investitorima nije ponuđena alternativa. Kako fondovi rasta imovine obezbeđuju veću zaradu, ali i srazmerno veći rizik, prepušteno je investotirma da odluče kome će poveriti svoja sredstva.
Ukoliko pogledamo zemlje regiona, odnosno zemlje bivše Jugoslavije, videćemo da se Srbija nalazi na samom začelju i kaska sa razvojem sektora investicionih fondova. Slovenija, kao jedina članica EU od zemalja bivše Jugoslavije, logično, prednjači po pitanju sektora investionih fondova, pa tako u Sloveniji danas radi oko 270 fondova najrazličitijih vrsta. Slična je situacija i u Hrvatskoj gde trenutno posluje čak 112 fondova, pri čemu su prvi otvoreni još 2001. godine. Bitno je istaći da u ove dve države postoji jasna disperzija između fondova različitih tipova, pa tako u hrvatskoj postoje akcijski, obveznički, mešoviti i novčani fondovi, dok je kod nas situacija drastično drugačija, jer svi fondovi koji trenutno posluju su mešoviti.
Koliki je potencijal investicionih fondova, pokazuje i podatak da je najveći rast u 2007. u Hrvatskoj, imao fond Ilirika JIE, ostvarivši rast investicione jedinice od čak 58,15%. Slovenačka kompanija Ilirika, odavno posluje i u Srbiji, a krajem 2007. osnovan je i fond pod istim imenom. S obzirom na krizu koja na Beogradskoj berzi traje duže od pola godine, dovela je do toga da investicioni fodnovi u Srbiji ne zabeleže značajnije skokove vrednosti investicionih jedinica.
I druge bivše republike prednjače po broju investicionih fondova, pa ih tako u Bosni i Hercegovini ima 28, od čega 17 u Republici Srpskoj, a 11 u Federaciji BiH, dok u Makedoniji postoji 12 registrovanih investicionih fondova. U prilog činjenici da je Srbija poprilično zaostala za zemljama regiona, govori i podatak o sumi neto aktive fondova u Hrvatskoj, koja u januaru 2008. iznosi oko 4,1 milijarde evra, dok suma neto aktive fondova u Srbiji iznosi tek nešto manje od 50 miliona evra.
Kako je finansijsko tržište gladno za novim investicijama, a pri tom postoje i značajna sredstva oročena u bankama, bez veće mogućnosti za alternativno ulaganje, realno je očekivati snažan razvoj sektora investicionih fondova u budućem periodu.