Professional Stock Invest
Više od 10. godina vama na usluzi.
Više od 10. godina vama na usluzi.
Pod pojmom finansijska kriza podrazumeva se proces opšteg kontinuiranog pada tržišne cene finansijskih instrumenata, na određenom tržištu. Do pada cene dolazi zbog povećanja ponude u odnosu na tražnju, odnosno kada je opšta ponuda vrednosnih papira, u dužem vremenskom periodu, veća od njihove tražnje. Disharmonija između ponude i tražnje javlja se iz pretežno dva razloga, a to je da investitori nemaju sredstva ili ne žele da ta sredstva ulaže u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje dovodi do pada privrednih aktivnosti odnosno smanjena proizvodnje roba i ulsuga i njihove ponude na tržištu. Ako, pri nepromenjenoj tražnji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja usled čega novac gubi svoju dotadašnju vrednost. Takođe, kada novac gubi vrednost, dolazi i do pada kursa domaće valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više domaćeg novca za kupovinu strane valute.
Ne možemo svaku tržišnu oscilaciju nazvati krizom. Da bi neka negativna promena na finansijkom tržištu nazvana krizom mora ispuniti određene uslove, odnosno mora imati posebne osobine. Za početak neophodno je da bude opšta, odnosno da zahvata veći deo finansijskog tržišta i njegove učesnike. Negativana dešavanja na delovima finansijskog tržišta nisu toliko zabrinjavanjuća i predstavljaju njegov sastavni deo. Zatim, bitno je da je izazvana ekonomskim a ne neekonomskim uzrocima. Neekonomski uzroci nisu trajnijeg karaktera i obično brzo dođu i prođu. Trajnost je takođe bitan uslov, jer kratkotrajni poremećaji se ne mogu nazivati krizom. Jedan od uslova je i da pad cena vrednosnih papira mora da bude drastičan, mali padovi se svakodnevno dešavaju, i mora da je povezan sa opštom privrednom krizom u jednoj ekonomiji.
Ekonomska zakonitost je da se savremena privreda kreće u ciklusima koji vremenom ritmično ponavljaju. Vrh privrednog talasa, kad su privredne aktivnosti najrazvijenije, naziva se polet, a njegovo dno, kad su one najslabije, naziva se depresija (recesija). U fazi poleta proizvodnja robe i usluga buja, ponuda na tržištu je raznovrsna i obilna, a tražnja velika jer potrošači, usled pune zaposlenosti i visokih zarada, imaju veliku kupovnu moć. Između proizvodnje i potrošnje vlada približna ravnozeža, te nema inflacije ili je ona izuzetno niska. Pošto su prihodi u privrednim granama stabilni i pristojni, a državni budžet popunjen, imaoci ušteđenog kapitala nastoje da ga ulože u privredne ili finansijske poduhvate emitenata vrednosnih papira, motivisani mogućnošću ostvarenja visokih dividendi ili kamata. Otuda tražnja za njima na finansijskom tržištu uglavnom zadovoljava ponudu. Kursevi vrednosnih papira većine emitenata u fazi poleta su obično znatno iznad njihove nominalne vrednosti. Obrnuto se dešava u fazi depresije.
Između dve glavne faze privrednog ciklusa, nalaze se prelazne faze. Faza poboljšanja stanja u privredi, nakon depresije, naziva se uspon (oživljavanje), a faza pogoršanja, nakon poleta, naziva se kriza. U fazi uspona proizvodnja raste nastojeći da zadovolji stalno rastuću potrošnju. Na finansijskom tržištu, to se ispoljava kroz ozbiljan rast kurseva vrednosnih papira privrednih subjekata, pre svega akcija. U fazi krize, dešava se obrnuti proces. Kriza i depresija, međutima, stvaraju uslove za nov uspon, jer se u njima iz konkurencije izbacuju preskupi i preslabi takmičari, uvode se nova tehnička i tehnološka dostignuća, sprovodi se štednja i racionalizacija.
Ceo privredni ciklus obično traje između pet i deset godina. Nakon isteka prethodnog ciklusa počinje novi, na višem ili nižem nivou privrednih aktivnosti u odnosu na početno stanje iz prethodnog ciklusa. U poslednje vreme uspon i polet, zbog ozbiljnog i organizovanog mešanja države i međunarodnih organizacija u privredu, traju sve duže, a kriza i depresija sve kraće. Teži se ka trajno ravnotežnom stanju u privredi i tržištu, između proizvodnje i potrošnje, koje bi bilo u stalnom blagom usponu. Tome znatno doprinose ekonomske analize i predviđanja privrednih kretanja, na osnovu praćenja glavnih činilaca u strukturi privrede. Na finansijskom tržištu se kretanja kurseva beleže svakodnevno, putem tzv. Indeksa. Posmatranjem indeksa u određenom razdoblju, uočava se da li je privreda u fazi uspona, poleta, krize ili depresije.
Uzroci finansijskih kriza su dvojaki . Prvu grupu čine uzroci zajednički sa privrednim krizama uopšte, jer je finansijska kriza obično samo izraz privredne krize na finansijskom tržištu. O tim uzrocima postoje brojne teorije u ekonomiji. Monetarne teorije vide uzrok u nekontrolisanom povećanju i smanjenju količine novca u opticaju, putem kreditiranja privrede, usled čega dolazi do inflacije i kočenja privrednih aktivnosti. Tehničke teorije tvrde da do kriza dolazi usled uvođenja novih pronalazaka i unapređenja u privredu. Time se povećava nezaposlenost, usled čega opada kupovna moć potrošača, uprkos povećanju proizvodnje. To navodi proizvođače na snižavanje cena, koje kad pređu izvesnu donju granicu čini dalju proizvodnju neisplativom. Političke teorije otkrivaju uzrok kriza u neodgovornom ponašanju političara, koji manipulišu poreskom i monetarnom politikom. Druga grupa su posebni uzroci, svojstveni samo finansijskim krizama. Finansijska kriza može da bude i uzrok celokupne privredne krize, kao što se to desilo sa najvećom svetskom krizom u istoriji od 1929. do 1933. godine. Tada su SAD i Francuska uvećale svoje zlatne rezerve, znatno iznad svojih potreba u međunarodnim plaćanjima. Time su izazvale oskudicu zlata na međunarodnom tržištu, jer su u trezorima svojih centralnih banaka sakupile oko tri četvrtine tadašnje ukupne količine zlata u svetu. To je onemogućilo trgovce iz ostalih zemalja, da dugove isplaćuju kupovinom zlata od domaćih banaka i njegovom predajom poveriocima kad god nisu mogli da dugove isplate ugovorenom valutom poverilačke države. To je prinudilo ostale države da ukinu zakone, kojim su garantovale imaocima kovanica i novčanica njihovu zamenu za propisanu količinu zlata, čime je srušen do tada važeći međunarodni sistem plaćanja.
U slučaju finansijskih kriza država preduzima izlečenje nizom mera ekonomske politike. To može postići snižavanjem javnih rashoda, radi snižavanja poreza i rasterećenja privrednih subjekata, smanjivanjem ili povećanjem količine novca u opticaju, kroz povećanje ili smanjenje kamatnih stopa na kredite centralne banke ostalim bankama u zemlji, njihovim obavezivanjem na povećanje ili smanjenje gotovinske rezerve u svojim fondovima, ili prodajom odnosno otkupom državnih vrednosnih papira. Još jedna od metoda je selektivno finansiranje odnosno kreditiranje profitabilnih privrednih aktivnosti i slično. Ukupnost svih tih mera predstavlj stabilizaciju. Moguće je da se preduzmu i druge mere, kao što je ograničenje u spoljnoj i unutrašnjoj trgovini, zabrana daljeg povećanja cena, zabrana povećanja zarada, zabrana rada pojedinim berzanskim trgovcima, pa i privremeno obustavljanje trgovine u berzama.
Proces naglog rasta cena akcija na berzi naziva se berzanski bum, dok berzanski krah predstavlja njihov nagli pad ičesto označava početak dugotrajnih prvirednih kriza i depresija. Jedan od prvih i najpoznatijih krahova desio se u Engleskoj, na Londonskoj berzi davne 1720. godine. Nazvan je Južnomorski mehur (South Sea Bubble), po engleskom nazivu kompanije South Sea Company, koja ga je i izazvala. Devet godina pre toga, engleski Parlament doneo je zakon po kom je osnovana pomenuta kompanija, kako bi se zadovoljili poverioci koji su državu kreditirali u nekoliko ratova. Umesto potraživanja, poverioci su dobili vrednosne papire kompanije South Sea, koja je dobila monopol nad trgovinom između Engleske i njenih južnih kolonija (Australija, Indija, južni delovi Afrike…). Iako se očekivalo da će kompanija ostvarivati enormne dobitke, s obzirom na njen monopolistički položaj, ona je od početka beležila gubitke, koji su prikrivani od javnosti. Gubitak se konstantno pokrivao novim emisijama akcija i drugih hartija od vrednosti, za kojima je uvek vladala velika tražnja. Na Londonskoj berzi ove su akcije bile ubedljivo najtrgovanije, formirajući njihovu veoma visoku cenu, što je dovelo do toga da tržišna kapitalizacija kompanije South Sea bude oko 500 miliona funti sterlinga, što je bilo pet puta više od ukupne vrednosti gotovog novca u opticaju u svim zemljama tadašnje Evrope. Tada se saznalo za velike gubtike i dogodio se prvi berzanski krah u istoriji. Cene akcija su drastično opale, postavši gotovo potpuno berzvredne, a obogatili su se samo pojedinci, među kojima Princ od Velsa, prestolonaslednik, kao i predsednik Vlade, ser Robert Valpol. Posle toga, Parlament je doneo takozvani Zakon o mehurima (Bubble Act) u cilju zaštite investitora od sličnih obmana.
U novijoj istoriji svakako je najpoznatiji berzanski krah sa kraja 20ih i početka 30ih godina XX veka. Tokom 20ih godina, pre svega na Njujorškoj berzi, ali i na drugim berzama u Americi, cene akcija i drugih hartija veoma su brzo rasle. Vladalo je veliko interesovanje za ulaganja u njih, a veći deo ulaganja bio je na kredit, odnosno, investitor je plaćao samo deo cene određene hartije (npr. od 10% do 15%), dok bi ostatak platio kasnije. S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će o roku dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit. Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cene akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do pada cena, invesitor bi odustajao od kupovine, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug. Ove špekulacije su dovele do strahovitog rasta cena akcija, daleko iznad njihove realne vrednosti što je dovelo do pravog špekulativnog berzanskoh buma. Kada se shvatilo da rast akcija nema veze sa realnim ekonomskim performansama kompanija, već da je sve stvar špekulacija, dogodilo se ono što mi danas nazivamo «crni oktobar». Oktobra 1929. godine, gotovo svi učesnici na finansijskom tržištu bili su u velikim gubicima, uključujući i profesionalne investitore i stručnjake. Kada je 1933. godine kriza okončana, cene su izgubile oko 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. Ovaj krah naterao je američkog predsednika Ruzvelta da inicira donošenje brojnih zakona u cilju sprečavanja sličnih dešavanj, a koji i danas važe. «Crni oktobar» bio je inicijalna kapisla za Veliku depresiju koja je u narednoj deceniji trajala u SAD, ali pogađajući i većinu drugih zemalja širom sveta.
Poslednji veći berzanski krah zbio se 1987. godine. Od 1982. u SAD, ali i na drugim razvijenim tržištima, vladao je veliki optimizam, koji je doveo do značajnog rasta cena akcija i indeksa. Iznenada, 19. oktobra, poznatog kao «crni ponedeljak», došlo je do drastičnog pada cena akcija, koje je dovelo da samo u jednom trgovačkom danu indeksi opadnu za preko 20%. Ovaj udar osetile su gotovo sve razvijene zemlje, pa je čak na 19, od 23 razvijene berze, pad indeksa bio veći od 20%. Do danas nisu doneti jedinstveni zaključci o razlogu ovog kraha, ali je jasno da su psihologija mase i panika odigrali ključnu ulogu u najvećem padu u jednom danu na Njujorškoj berzi.
Beogradska berza tokom poslednjeg kvartala 2006. krenula je u snažan i ubrzan rast. Tokom naredna tri meseca, u prvom kvartalu 2007. rast je nastavljen i došlo je do pravog buma Beogradske berze. Pred kraj prvog kvartala, odnosno početkom maja, dosegnut je vrh, pa su tako indeksi vredeli najviše. U prva tri meseca 2007. godine indeks najlikvidnijih srpskih akcija Belex15 porastao je za čaj 67,18%, međuitim, kako to obično biva, posle velikog buma i rasta, sledi ciklus opadanja cena i indeksa. Ipak, inicijalna kapisla za berzanku krizu koja je pogodila Beogradsku berzu nije bila ekonomske, već političke prirode. Izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije, doneo je Beogradskoj berzi snažan pad cena i indeksa, pa je tako Belex15 u samo tri dana, izgubio skoro 15% svoje vrednosti. Nakon njegove ubrzane smene, poverenje u Berzu se nakratko vratilo, ali onaj bum, koji je do početka maja trajao, nije nastavljen. Trenutak izbora Nikolića za predsednika Skupštine može se smatrati kao početak berzanske krize koja od tada, pa sve do danas traje na Beogradskoj berzi.
Narednih šest meseci na Berzi protekli su u blagom, gotovo neprimetnom opadanju indeksa. Cene su, očigledno, bile dostigle svoj maksimum, a politička nestabilnost prevladala je razum i ekonomsku logiku u donošenju investicionih odluka. U drugom kvartalu 2007. Belex15 opao je za pola procenta, dok je u naredna tri meseca, situacija bila gotovo identična, jer je ovaj indeks izgubio oko 0,75% svoje vrednosti. Međtuim, dalji nastavak političke nestabilnosti, izazvan pre svega najavama o otcepljenju Kosova i Metohije, ali i preispitavnjem uslova dalje integracije Srbije u Evropsku Uniju, doneli su krajem 2007. godine snažniji i osetniji udar na Beogradsku berzu.
U novoj 2008. godini očekivao se odgovor na brojna pitanja koja su mučila investitore. Početkom februara završeni su izbori za novog predsednika Srbiije, gde je Boris Tadić odneo tesnu pobedu. Odmah narednog dana, 4. februara, indeks Belex15 skače za preko 6%, međutim, dalji rast aktivnosti na Berzi biva presečen izjavama premijera Koštunice, o preispitivanju daljeg pravca Srbije u odnosu na međunarodnu zajednicu. Malo pošto su se strasti smirile, očekivano ili ne, stigla je vest o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Za Srbiju, ali i za Beogradsku berzu, koja je već mesecima unazad bila u problemima, ovo je bio preveliki udarac, od kog će trebati meseci da se oporavi. Kako su dani odmicali, sve je bilo izvesnije da Vlada Srbije neće dugo potrajati, što se i obistinilo u subotu 8. marta. Već u ponedeljak, Berza je doživela reakciju investitora.
Nedelja od 10. do 14. marta, mogla bi se nazvati „crnom nedeljom“ Beogradske berze, s obzirom na to da je u toj nedelji indeks Belex15 opao za 16,85%, a najgore su prošle upravo najlikvidnije hartije Beogradske berze. Iz dana u dan cene akcija su padale, često i u dvocifrenim procentima. Panična spirala straha je otpočela. Vrlo je verovatno da su dodatni udar na Berzu imali investicioni fondovi, koji, upravo, imaju za cilj sprečavanje većih gubitaka po pojedinačne, sitne investitore. U strahu da će cene akcija i dalje padati, pa tako i njihove investicione jedinice u fondovima, investitori su se odlučivali na povlačenje svojih uloga. Kako fondovi imaju zakonsku obavezu isplate investitora, morali su, u velikom iznosu, da dodatno pritisnu stranu ponude na tržištu, spuštajući cene akcija ispod svakog realnog nivoa. Akcije i onih kompanija koje su objavile fantastične rezultate u 2007. godini nisu bile pošteđene, jer su fondovi mogli da najbrže prodaju samo najlikvidnije hartije, odnosno, upravo akcije najboljih kompanija.
Konačno, čini se da je veći i dublji pad, a moglo bi se reći i krah, zaustavljen. Prve su odreagovale kompanije Sojaprotein i Veterinarski zavod Subotica, koje su najavile da će otkupljivati sopstvene akcije na Beogradskoj berzi kako bi sprečile dalje i veće štete po sebe. Već narednog dana, ove su dve akcije najviše porasle na kontinuiranom segmentu tržišta, a taj trend je i kasnije nastavljen. Efekti krize koja je Beogradsku berzu zahvatila polovinom 2007. i traje do danas, objaviljeni su nedavno. Trenutna tržišna kapitalizacija Beogradske berze iznosi oko 11 milijardi evra, naspram 16 milijardi krajem 2007. godine. Takođe, prosečan dveni promet je sa prošlogodišnjih sedam miliona evra, pao na dva miliona.