Professional Stock Invest
Više od 10. godina vama na usluzi.
Više od 10. godina vama na usluzi.
U zemljama sa razvijenim tržištem i velikom berzanskom tradicijom, trgovina hartijama od vrednosti predstavlja atraktivnu delatnost. Tačnije, bezbroj ulagača pokušava da pobedi tržište predviđanjem događaja u budućnosti. Na osnovu očekivanih promena cena, vrši se prodaja ili kupovina berzanskih instrumenata. Pri tome se koriste različit pristupi a cilj je isti: prodati kada je skuplje – kupiti kada su cene najniže. Šta zapravo tražimo? U opštem slučaju tražimo kvalitetnu hartiju od vrednosti, likvidnu hartiju od vrednosti, hartiju od vrednosti sa što manjim rizikom, sa visokim prinosom i po mogućstvu u atraktivnoj industriji. Vaša investiciona strategija odlučujuće utiče na izbor hartije od vrednosti u koju želite da investirate.
Od čega zavise cene hartija od vrednosti? Da li je moguće utvrditi stepen i smer cenovnih promena na berzi? Mogu li se kontrolisati promene cena? Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću svima koji nameravaju da investiraju na berzi. Prognoze veštih analitičara se često koriste pri formulisanju strategije ulagača. Pri tome se koriste principi fundamentalne ili tehničke analize.
Fundamentalna analiza predstavlja pristup istraživanju cena akcija koji objašnjava promene u njihovom kretanju na bazi dejstva fundamentalnih faktora (faktori iz ekonomskog, političkog, pravnog okruženja). Pojedinačno ili zajedno, ovi faktori utiču na buduće kretanje cena akcija pa je njihovo otkrivanje i analiziranje suština predviđanja cena akcija.
Sve te teorijske koncepcije se mogu svrstati u dva osnovna pravca. Klasična teorija, koja predstavlja jedan od pravaca fundamentalne analize, kao najvažniji parametar u određivanju berzanskih cena uzima zarade koje ostvaruju akcionarska društva. Čim se na tržištu nagovesti pojava faktora koji mogu uticati na zaradu kompanije, sektora ili, pak, ekonomije u celini doćiće do promena cena akcija koje će se desiti i pre nego najavljeni faktori izvrše uticaj na zarade. Ukoliko investitori ne reaguju odmah, anticipirajući pozitivan ili negativan uticaj fundamentalnih faktora na zarade, biće kasno jer tržište već unapred u cene »ugradi« očekivane efekte. Teorija poverenja predstavlja drugi pravac razmišljanja pristalica fundamentalne analize. Ova teorija nudi objašnjenje za mnoge situacije na tržištu gde se striktno pridržavanje kvantitativnih principa klasične teorije pokazalo nemoćnim. Ova teorija se može formulisati na sledeći način: osnovni faktor u kretanju cena akcija predstavlja porast ili pad poverenja između trgovaca i investitora u budućem kretanju cena akcija, zarada i dividendi. U velikom broju slučajeva tržište je pokazivalo dobro stanje fundamentalnih faktora, a cene akcija su jednostavno išle naniže. Takođe je bilo primera kada su nepovoljni fundamentalni faktori dovodili do rastućeg tržišta akcija.
Tehnička analiza stiče sve veću popularnost. Razlozi su, naizgled, sasvim ubedljivi: na osnovu kretanja cena hartija od vrednosti u prošlosti, formuliše se stav o budućim tokovima. Samim tim ,na osnovu valjane tehničke analize koja će obuhvatiti prethodni period, mogu se izvući pouzdani zaključci o kretanju cena na finansijskim tržištima u budućnosti. Postoje tri premise na kojima se zasniva tehnička analiza: tržište svodi sve na pravu meru, cene se kreću u trendovima i istorija se ponavlja.
Najčešće korišćenu grupu indikatora tržišta predstavljaju berzanski indeksi koji svojim cenovnim kretanjem treba da daju odgovor na osnovno pitanje: Šta se dešava na finansijskom tržištu? Indeks predstavlja imaginarni portfolio hartija od vrednosti koji reprezentuje određeno tržište ili jedan njegov segment, npr. pojedinu granu ili pojedinu vrstu hartija od vrednosti. Svaki indeks ima svoju metodologiju izračunavanja, pri čemu svaki od njih polazi od baznog vremena posmatranja i bazne vrednosti koja se, po pravilu, indeksira sa 1, 10, 100 ili 1.000. Prate se promene vrednosti indeksa, pri čemu je daleko korisnija procentualna od apsolutno promene.
Pri izradi berzanskog indeksa mora se voditi računa o nekoliko bitnih stvari. Veličina uzorka mora biti takva da se njome dovoljno precizno može reprezentovati tržišni segment koji se želi aproksimirati. Mali uzorci mogu dovesti do nepreciznosti, a veliki mogu proizvesti neekonomičnost i komplikovanost izračunavanja. Još jedna bitna stvar koja određuje kvalitet indeksa jeste određivanje pondera. Ponderisanje određuje značaj pojedinih elemenata uzorka na kretanje skupa kao celine. Najčešće se za pondere uzima broj koji odražava učešće kapitalizacije date akcije u kapitalizaciji skupa, odnosno tržišnog segmenta koji se želi aproksimirati.
Najpopularniji i najpoznatiji svetski berzanski indeksi su svakako američki Dow Jones Industrial Average (DJIA) i Standard & Poor’s 500 Stocks Composite Average (S&P500). DJIA indeks jedan je od najstarijih indeksa pošto je kreiran još u XIX veku. Kreiran kao skup 30 najkvalitetnijih američkih kompanija, svakodnevno se objavljuje u Vol Strit Žurnalu i predstavlja prosek cena akcija pomenutih 30 kompanija. S&P500 predstavlja indeks od 500 visoko kvalitetnih kompanija, mahom sa sedištem u SAD. Indeks je komercijalni, koji je, zajedno sa ostalim indeksima koje izrađuje Standard&Poors’s, dostupan svima koji se na njega pretplate. Ovaj indeks je kreiran 1957. godine, s tim da je prvi S&P indeks nastao još 1923, koji je obuhvatao 90 kompanija. U svetu se računa na stotine berzanskih indeksa, a neki od najvažnijih su indeksi Lonodnske berze – FT-SE 100, Tokijske – Nikkei 225, Frankfurtske – DAX, Pariske – CAC, i drugi.
Beogradska berza svakodnevno objavljuje dva indeksa – Belex15 i BelexLine. Belex15 predstavlja indeks najlikvidnijih srpskih akcija kojima se trguje na kontinuiranom segmentu Beogradske berze. Ovaj indeks je prevashodno namenjen unapređenju investicionog procesa, kroz merenje performansi najlikvidnijeg segmenta srpskog tržišta kapitala, kao i kroz mogućnost upoređivanja potencijalnih investicionih strategija prema indeksu. Belex15 je ponderisan isključivo tržišnom kapitalizacijom koja se nalazi u slobodnom prometu. Free float faktor je procenat akcija koji se nalazi u slobodnom prometu i koji je javno dostupan potencijalnim investitorima i dobija se kada se od ukupnog broja akcija oduzmu akcije koje se ne nalaze u slobodnom prometu. Belex15 se meri od 4.oktobra 2005. godine kada je imao baznu vrednost 1.000 indeksnih poena, pri čemu je u narednih 28 meseci (4.2.2008.) porastao na 2.346,24 poena.
Kontinuirano analizirajući razvoj i performanse akcija kojima se trguje na tržištima Beogradske berze, a u cilju što preciznijeg predstavljanja kretanja na domaćem tržištu kapitala, Beogradska berza počela je sa izračunavanjem novog opšteg tržišnog indeksa BelexLine, koji je zamenio dotadašnji opšti indeks BelexFM. Osnovna razlika između ova dva pokazatelja je u tome što BelexLine predstavlja kretanja cena reprezentativnog uzorka hartija kojima se trguje, u odnosu na metodologiju BelexFM koji je davao prikaz kretanja cena svih hartija koje su zaključile najmanje jednu transakciju. Jedan od osnovnih razloga koji je inicirao zamenu postojećeg indeksa novim, je činjenica da je enorman rast cena akcija i uopšte tržišnih aktivnosti neadekvatno predstavljen prethodnim pokazateljem opšteg kretanja, odnosno indeksom BelexFM. Indeks BelexLine je dizajniran kao osnovni »benchmark« za praćanje kretanja cena na srpskom tržištu kapitala. Sa druge strane, BelexLine je dizajniran na način koji najbliže moguće opisuje ukupna tržišna kretanja i koji može služiti kao podloga za kreiranje strukturiranih proizvoda i derivata na domaćem I inostranom tržištu. Od njega se očekuje da bude analitička altatka kako za portfolio menadžere, profesionalne analitičare, stručnu javnost, investitore, tako i sve druge koji proučavaju dinamiku kretanja cena na srpskom tržištu.
Racio analiza se bavi istraživanjem i kvanitificiranjem odnosa koji postoje između bilansnih pozicija jednog preduzeća, sa ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća. Ona predstavlja alat koju analitičar koristi kako bi došao do brojčanog prikaza stanja u kojoj se preduzeće nalazi, kao i da tu informaciju uporedi sa prethodnim periodom, drugim preduzećem, privrednom granom ili pak privredom u celini. Iznos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražen u prostoj matematičkoj formuli, naziva se racio. Značaj racio brojeva leži u činjenici da apsolutni brojevi najčešće sami za sebe ne govore puno, kao i da je međusobno teško ili nemoguće upoređivati dva subjekta ukoliko ne postoji međusobno uporediva veličina.
Postoji niz racio brojeva koji se mogu izračunavati iz bilansnih pokazatelja, a odnose se na performanse, akitvnost, finansije ili livkvidnost preduzeća. Najčešće se racio brojevi dele u nekoliko grupa prema tome kakve bilansne pozicije obrađuju i kakve informacije pružaju. Tako postoje raciji likvidnosti, aktivnosti, profitabilnosti, tržišni racijii i raciji duga, odnosno raciji finansijske strukture. Racio brojevi likvidnosti imaju za cilj da pokažu kakva je sposobnost preduzeća da plaća dospele obaveze, uz održavanje potrebnog obima i sturkture obrtnih sredstava i očuvanje dobrog kreditnog boniteta preduzeća. Za ocenu likvidnosti najčešće se upoređuju obrtna sredstva i kratkoročne obaveze (opšti racio likvidnosti), ili pak gotovina i njeni supstituti i kratkoročne obaveze (rigorozni racio likvidnosti). Sposobnost kompanije da isplaćuje kratkoročne obaveze, bilo gotovinom, bilo unovčavanjem obrtnih sredstava, je od najveće važnosti za jedno preduzeće, pa je stoga analiza likvidnosti jedna od najčešće korišćenih.
Racio analiza akitvnosti meri sposobnost firme da u prihode konvertuje različite pozicije bilansa stanja i bilansa uspeha. Razume se da kompanije nastoje da ovo konvertovanje obave što je brže moguće, jer to dovodi od većeg prometa i većeg obrta sredstava. Najčešće korišćeni raciji aktivnosti su prosečan period naplate potraživanja i period prodaje zaliha. Raciji prfitabilnosti su, verovatno, najbrojniji racio brojevi, pošto posmatraju sposobnost preduzeća da stvara profit, upoređujući ga sa relevantnim troškovima nastalim u određenom periodu vremena. Profitabilnost preduzeća najšeće se iskazuje odnosom neto dobitka i neto prihoda od prodaje, što predstavlja profitnu maržu. Takođe, značajni su još i pokazatelji ROA (stopa prinosa na ukupna sredstva) i ROE (stopa prinosa na sopstvena sredstva), koji upoređuju neto prihode sa jedne strane i ukupno angažovana sredstva, odnosno sopstvena sredstva preduzeća sa druge strane.
Odnos između sopstvenih i pozajmljenih sredstava jednog preduzeća predstavlja njegovu finansijsku strukturu i tiče se pasive bilansa stanja. Analizom odgovarajućih bilansnih pozicija pasive dobijaju se racio pokazatelji finansijske strukture, kojima je cilj merenje sposobnosti preduzeća da otplaćuje svoje dugove. Najčešće korišćen i, verovatno, najkorisniji jeste racio pozajmljenih prema sopstvenim sredstvima. Kada je ovaj racio visok, genralno to znači da je kompanija prezadužena, pošto je veliki deo svog rasta finansirala zaduživanjem, što može da prouzrokuje pad profita usled dodatnih troškova na ime kamata. Zbog osetljivosti i važnosti pitanja zaduženosti preduzeća ovaj racio je veoma koristan, a pošto se lako se izračunava, veoma često se u praksi i upotrebljava. Bitno je istaći da ovaj racio varira u zavisnosti od grane privrede u kojoj se preduzeće nalazi, pa je tako, na primer, za preduzeća iz kapitalno intenzivnih grana, poput auto-industrije, optimalan racio oko 2, dok je, na primer, za proizvođače računara on optimalan na nivou od 0,5.
Za investitore na berzi verovatno su najznačajniji tržišni racio brojevi, karakteristični za akcionarska društva, pošto u različite odnose stavljaju tržišne i knjigovodstvene cene akcija, kao i prihode koje one donose. Na sajtu Beogradske berze, uz podatke o preduzećima nalaze se podaci o EPS i P/E racijima, kao najbitnijim racio brojevima ove grupe, pa će o njima detaljnije biti reči u sledećem nastavku.
Finansijski pokazatelj od izuzetne važnosti je dobit po akciji (earnings per share – EPS). On se ustvari dobija iz odnosa neto dobiti i ukupnog broja emitovanih akcija. Ovaj pokazatelj je važan zbog izračunavanja P/E racija. Korišćenje EPS može biti suočeno i sa određenim problemima i ograničenjima. Jedan među najznačajnijim problemima je taj što izračunavanje EPS može biti pod uticajem računovodstvenih standarda. Drugi je taj što EPS ignoriše vremensku vrednost novca, pa treba izbegavati odlučivanje na bazi njegovih dugoročnih projekcija. Problem je i taj što ne uzima u obzir ni poslovni ni finansijski rizik.
Takođe je bitno napomenuti da EPS može rasti sa povećanjem nivoa duga u preduzeću. To može stvoriti pogrešnu sliku u slučaju da je stopa prinosa preduzeća manja od troškova kapitala. U tom slučaju će EPS rasti, iako je vrednost preduzeća, a time i blagostanje vlasnika smanjuju.
Kompanija na kraju svakog kvartala objavljuje EPS na osnovu generalno prihvaćih računovodstvenih principa (ovaj izveštaj sa pravi na zahtev Komisije za hartije od vrednosti). Takođe, postoji pro forma EPS koji prilikom izračunavanja izuzima neke prihode i rashodne stavke koje su jednokratnog karaktera pa on pokazuje ustvari dugoročni trend ostvarenja zarada.
Postoji i gotovinski EPS koji koristi operativni gotovinski tok (operativni keš flou) za izračunavanje EPS. Takođe, postoji i EPS koji se za poznatije kompanije citira veoma često u agencijskim i specijalizovanim poslovnim vestima. Investitori moraju biti oprezni prilikom primanja informacija o zaradama kompanije jer u zavisnosti na koji način su one interpretirane (odnosno izračunate) zavisiće i odluka da li će se odlučiti za kupovinu neke akciju ili ne.
Pokazatelj odnosa cene akcije i zarade kompanije je najstariji i najčešće korišćen parametar kada se vrednuju akcije i označava se sa P/E (price/earnings – cena/zarada po akciji). P/E racio predstavlja jedan od najvažnijih finansijskih pokazatelja vezanih za investiranje u akcije. Reč je proporciji, to jest odnosu tržišne cene (P-price) i dobiti po akciji (E-earnings per share – EPS). EPS se obično uzima iz poslednja četiri kvartala ali ponekad može biti dat i kao procena zarada koje se očekuju u naredna četiri kvartala (projektovani ili napredni P/E). Treća varijacija ovog pokazatelja je suma poslednja dva kvartala i procena buduća dva. Ne postoji velika razlika između ovih varijacija. Važno je shvatiti da se u prvom slučaju koriste istorijski podaci za izračunavanje dok su druga dva slučaja bazirani na analitičkim procenama koje nisu uvek perfektne i precizne.
Ovaj pokazatelj je izuzetno značajan pošto omogućava poređenje jedne kompanije sa drugom, pogotovo u okviru iste grane, ali i sa određenim prosecima. Pored toga, on se može koristiti i za praćenje jedne kompanije tokom vremena od na primer par godina.
P/E racio pojedini autori nazivaju i pojmom „multiplikator dobiti“. Taj naziv je dobio pošto P/E pokazuje koliki je broj puta dobit preduzeća izražena u tekućoj tržišnoj ceni akcija. Prema tome, slobodno se može konstatovati da P/E racio odražava očekivanja investitora u pogledu potencijala rasta i razvoja kompanije. On se zato i vezuje za razvojne mogućnosti preduzeća, pošto odražava optimizam ili pesimizam investitora. Drugim rečima, P/E odslikava spremnost kupaca akcija da plate određenu cenu na tržištu kako bi ostvarili odgovarajući prihod od posedovanja akcija.
P/E ima izuzetno veliki značaj. Pre svega, on se koristi u analizi investicionih alternativa. Sagledavanje njegove visine može biti jedan od relevantnih pokazatelja kako bi se donele što pravilnije investicione odluke.
Prinos je osnovni faktor zbog koga se investitori odlučuju da investiraju svoj kapital. On predstavlja neku vrstu nagrade za preuzeti rizik. Pri odlučivanju između različitih investicionih alternativa se korstimo mnogim finansijskim pokazateljima koji nam govore o visini ove nagrade.
Prinos na akcijski kapital (ROE-return of equity), predstavlja jednu od najvažnijih mera prinosa vlasnika akcija. Njegova vrednost nam govori kako preduzeće koristi akcijski kapital, odnosno koliko je dobiti ostvarila sa tim kapitalom. Iz navedenog zaključujemo da je ROEkoličnik neto dobiti i ukupne knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala.
Na njegovu vrednost utiču tri bitna elementa: ukupni obrt aktive (meri efikasnost korišćenja aktive), finansijkski leveridž (meri deo aktive koji je finansiran putem duga)i profitne margine(govori nam koji deo prihoda ostaje kao profit). Povećanjem obrta aktive, finansijskog leverieža i profitnih margina, povećava se i prinos na akcijski kapital. ROE predstavlja merilo ukupnih performansi preduzeća, daje ocenu realnih prinosa vlansika akcija, na osnovu njega se određuje realna cena akcija i njegovom analizom investitori mnogo lakše donose odluke u koje akcije da ulažu svoj kapital.
Postoji još jedna stopa prinosa iz grupe racija profitabilnosti, koja je bitna za vlasnike akcija preduzeća. Reč je o prinosu na aktivu, odnosno ROA (return of assets). Prinos na aktivu predstavlja odnos ukupne dobiti i prosečnog nivoa aktive. I na ROA utiče veći broj elemenata od kojih su: operativana efikasnost, ukupan obrt aktive, kamatne stope, poreski faktori i naravno leveridž koji povezuje ove dve stope, jer se njegovim množenjem sa ROA dobija ROE
Pored navedenih postoje i drugi finasijski pokazatelji koji nam pružaju veoma bitne informacije. Jedan od njih je i knjigovodstvena vrednost akcija, koja se dobija kao količnik ukupne knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala i broja emitovanih akcija i predstavlja koristan pokazatelj vrednosti akcija. Upoređivanjem knjigovodstvene i tržišne vrednosti dolazimo do drugog parametra koji se koristi u analizi cena akcija i pri donošenju odluka o merdžerima i akvizicijama ( ako je ovaj racio manji od 1.0 preporučuje se da se nastavi sa tim aktivnostima). Proporcija dividende i ukupne dobiti daje racio isplate. On nam govori koji će deo dobiti biti isplaćen vlasnicima akcija u vidu dividende a njegova recipročna vrednost pokazuje koji deo dobiti je zadržan radi samofinasiranja preduzeća. Ukloliko je racio zadržavanja, odnosno recipročna vrednost racia isplate 1.0, znači da je 100% dobiti zadržano i neće biti isplate dividende akcionarima.